Za sreću


Uvek kada se sretnemo, neki mali novčić i ja, sagnem se i podignem ga. Kažu da je to sreća. A ja verujem. Kao malo dete brzo smišljam neku želju koja će mi se, navodno, ispuniti. Taj osmeh koji mi izmami izgubljeni ili bačeni novčić, dovoljan mi je razlog da sve lepo što mi sledi toga dana, vezujem za njega.

Ne primećujem da se ljudi baš nešto saginju za dinar, dva. Glupo im je, sramota, a i šta će im ta sića. Predpostavljam da tako većina misli. Nema baš mnogo ni zamišljenih, pognutih glava. Sve se to dalo u neku trku i ponosno šetanje sunčanih naočara. Nije cool biti sujeveran i staromodan.

Pošto često vozim bicikl, bude mi toliko žao kada vidim neki novčić na putu gde ne mogu da se zaustavim i podignem ga. To mi je kao propuštena sreća, nešto lepo pored čega sam prošla, izgubljena prilika. Nekada i namerno gledam u stazu kojom hodam, ne bih li ugledala nekog malog, sjajnog. Vodi me ona – ko traži, naći će. I vrlo često i nađem. I moju decu učim da uvek podignu mali gvozdenjak. Da ih ne bude sramota, nego da ga s osmehom stisnu u šaci i veruju da će im se desiti nešto lepo.

stock-footage-people-walking-at-flea-market-coin-on-the-floor

Setite se ove pričice kada sledeći put naletite na neku sreću koja vam je pred nogama. Samo treba da je uzmete.

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *