Bicikl + ja = ♥


Moja prva ljubav na dva točka bila je narandžaste boje.

Dobro se sećam te bezbrižne sreće, prvih nesigurno pređenih metara, one dve sekunde dok ruke polete u zrak, dovoljne za uzvik “Vidi, mogu bez ruku!”.

On nije imao pomoćne točkiće.

To onda nije bilo moderno. Industrijska pedagogija 🙂

Ima da se naplačeš dragi moj prva dva dana, i posle nikada više ti neće pasti na pamet da naglo zakočiš, skreneš bez kočenja ili ukočiš ruke na kormanu.

Današnji mali biciklisti nemaju toliko suznih problema: pomoćne točkiće furaju do prvog razreda, ponekad i duže, a roditelji ih pre skidaju zbog sramote od komšija, nego zbog stvarne želje da mu dete krene pedalama u svet stasalih biciklista.

Sve u svemu, bolje je bilo “u ono vreme”.

Što kaže moja blog-drugarica Dora “Bicikl je za mene sinonim za sreću, detinjstvo, korisnu zabavu i bezbrižnost…” pa tako i za mene. Biće da sam, zbog nekih ružnih okolnosti, malo istumbala redosled, tako da mi je detinjstvo nastupilo tek nakon perioda zrelosti, tj. od 22.godine pa na ovamo. Trenutno sam u pubertetu 🙂

bajsovi

I uživam u vožnji.

Nek` sam `vala i detinjasta i nezrela  – meni je lepo!

U stvari meni je super na biciklu!

Ne vozim ga samo kada pada sneg.

Pre prve bebe, vozila sam jedan divan plavi bajs, savršeno ukomponovanih delova od strane jednog profesionalnog bicikliste. Jaaaoooo, kako je bio dobar… Naravno da su mi ga ukrali, zaključanog, iz zgrade. Vozila sam tada dobre dnevne kilometraže, 50-60… i to po dvorištu moje drage komšinice, Fruške gore, čuvene po dobrim biciklističkim turama.

Polako se oslobađam velikih obaveza oko dece koja su porasla, i malo sam zalečila kolena (stradala od trčanja) tako da mi se pomalo muva po glavi ideja da bismo se mogli malo izgubiti, moj bajs i ja, na divnim, seoskim drumovima koji šaraju mala fruškogorska sela, kao stvorena za biciklizam.

Nakon otimačine onog prelepog bicikla, kupili smo ovaj koji ja danas vozim: deklarisan u prodavnici kao – porodični. Što se ispostavilo kao savršeno ime, jer je na svom kosturu prevezao milion puta celu našu porodicu! Šta sve nisam stavljala na njega i vozila: veće dete pozadi na korpu, manje dete napred u korpu + još neka kesa, ceger na korman i akcija. Jeste bilo i smešno i strašno za videti, priznajem. Zato sam ga često i nazivala – avion-DeCe 2+.

Preživeo je sa nama sve: celokupno odrastanje malilšana, svakodnevne vožnje do vrtića, škole, do posla, vinograda, pijace, do prodavnice… Zaslužio je, u najmanju ruku, ovaj post. Ovog proleća čeka ga potpuna umetnička restauracija 🙂 nakon koje će biti kao nov! Možda ne baš kao ovaj na fotografijji, ali ko zna…možda jednog dana 🙂

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Da nemaju čuvara ispred beogradske pekare gde je ovaj lepotan zašarafljen, ne garantujem da danas ne bi bio parkiran ispred moje terase…

Svima vam želim mnooooooooogo trenutaka bezbrižne sreće dok okrećete pedale vašeg bicikla 🙂

Da li vi vozite bicikl?

A vaši klinci?

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

0 thoughts on “Bicikl + ja = ♥