Dragi moj Savo…


… rek`o da ti se javim na današnji dan, red je da jedna sveća za tebe izgori danas. Nemoj misliti da sam te zaboravila. Ni slučajno. Setim te se još kako često. Kako i ne bih, podsetnika na sve strane.

Ali, posebno na ovaj dan, setim se kako sam ti nekada recitovala pesmice, pevala iz 3.glasa školskog hora, igrala “Tancuj, tancuj” i pisala, iz godine u godinu, domaće i školske sastave s tobom u naslovu.

Bilo je to za rubriku “Bože sačuvaj”.

Definitivno si me najviše nervirao na časovima likovnog, gde sam te naučno-fantastično portretisala, a ti meni, uvek, cinično brljao remek delo negde u predelu nosa.

Jeste, ne moraš ponavljati – samo je oreol ličio na oreol.

U redu, pobedio si, vodiš 1:0.

Čujem da se deca odriču tvoga dana, sa sve naklonošću njihovih prosvetitelja, onih koji će im bar jednu nogu usmeriti na životnu stazu; da ne moraju, neće, nisu zainteresovani…

Verovatno je moja učiteljica Ana bila neki čudotvorac, kada nas je svakogodišnje postrojavala, sa sve kartonskim krunama i mačevima, a Boga mi, i stolnjacima koji su samo toga dana, čudesno pretvorili u plašteve, svetiteljske.

Pišem ti baš danas jer mi se čini da ćeš biti usamljen, a to nipošto ne sme da se desi.

Nisi zaslužio.

Nemoj se čuditi što su mnoge srpske škole danas prazne.

Oprosti modernim prosvetiteljima što te nisu razumeli, a probaj da oprostiš i što se međusobno ne razumeju.

U celoj ovoj zavrzlami, nisu oni na čelu kolone.

Iako bi danas bilo divno razviti tvoje litije i raširiti ih željnim očima, mi ćemo verovatno i širiti nešto što na litiju liči, ali se uz to veselje ne peva tvoja pesma.

Izvini što se gluvih telefona igramo baš na tvoj dan.

E moj Savo, kako bar nisi Dunav, pa da zagrmiš s onih germanskih brda?..

Možda bi se neko, bar malo uplašio.

Da protutnjiš malo po nama donjima, što bismo ni tamo, ni `vamo.

Sramota me da ti priznam, ali mi tvoje ime danas sve nekako zvuči na sTRavu, dragi moj Savo…

Moderna su ovo vremena, premoderna i za mene, ovako radoznalu.

Školske se slave više ne slave u školi.

Niti se slave.

Ostadoše samo školski crteži koji ti danas mašu iz školskih hodnika, ali praznih.

Nema više skraćenih časova, gužve u svlačionicama gde se pola škole presvlači i čeka svoj drhtavi nastup, niti one jedne nastavnice srpskog, koja se kao najnervoznija strina šeta po svečanoj sali sa odštampanim programom u rukama, glumeći vođu parade.

Ne bi pogrešio kada bi zagrmeo i čitavu kolonu usmerio na mesto koje si smatrao časnim i pravim. Probaj! Sećam se da si se jedne godine javio, sevao i grmeo. Verovatno jako ljut što nam sve knjige odoše na lomaču, a pamet u vazduh.

Možda sam ja samo patetična i staromodna žena, ali niije baš sve tako crno, nemoj brinuti. Biće i danas pomena tvog imena. Skupiće se odbor u obor, i prepustiti se nazdravljanju u tvoju čast, sve dok ih mrak ne potera kućama. Valja se. Za dušu.

Samo te molim, objasni meni nerazumnoj, za čiju?

Tvoju ili dušu one dece koja te danas vole više nego ikog svog, jer si im podario školu bez škole?

20150126_180632

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *