Zašto se bojimo psihologa? 37


Da li ste ikada u svom životu potražili stručnu pomoć psihologa?

Da li možda redovno odlazite na spasonosne razgovore sa strancem kojem možete reći sve?

Ili se uzdate u prijatelje, sestru, muža…?

Za svojih 39 godina, priznajem da sam samo jednom bila kod psihologa u šidskom Domu zdravlja, i to zabrinuta za ponašanje moje princeze koja je tada imala 2,5 godine. Naime, ona je počela ponovo da piški u gaćice, iako smo pelene bili već odavno ostavili. U vrtić je krenula 4 meseca pre ovih “dešavanja” tako da sam odbacila simptome adaptacije kao razlog. Međutim, ispostavilo se da je to ipak bila reakcija na polazak u vrtić, samo zakasnela.

Priznajem, otišla sam kod tog psihologa zato što ženu lično poznajem i imam lepo mišljenje o njoj. Verujem da bih se premišljala da je neko drugi bio na njenom mestu.

Da li zbog svog jakog karaktera, ne znam, ali uvek sam svoje emotivne borbe rešavala sama. Sigurna sam da razlog leži i u činjenici što nisam naučila da stalno tražim nečiju pomoć ni u nekim “običnijim” stvarima… Ja sam onaj tip žene koja će sama uzeti, sama potražiti, sama zakucati, sama pozvati, napisati…

Nažalost, moj emotivni život i sve ono što mi se tokom života, posebno detinjstva i mladosti, dešavalo u glavi, više je nego dovoljan za 5 romana ne baš smešnog sadržaja, tako da sam (i s te strane gledajući) osnovne životne lekcije naučila s vrlo malo godina, na najteži način, iz iskustva. Nekako sam prebolela, preživela sve to što bi neki psiholog mogao da me nauči.

Kada sam se zaposlila u knjižari, nije mi padalo na pamet da čitam one knjige koje sam sve nazivala zajedničkim imenom “Lujza Hej”, jer mi je njihov sadržaj bio više nego smešan. Uvek bih sve te savete i mantre u sebi komentarisala sa – Eeee, niste vi bili gladni i bombardovani pa da vidite… to i to…

Sve knjige tog tipa sam samo profesionalno prelistavala, kako bih mušterijama znala reći šta sadrže i to je sve. Od tih prvih susreta sa njima prošlo je dosta godina, i imala sam bar još 100-tinu takvih naslova u svojim rukama, ali ono isto osećanje me ne napušta ni dan danas. Averzija od plastičnog američkog načina života i mišljenja je toliko ukorenjena u meni, da teško prihvatam neke životne metode koje dolaze iz tog pravca, a priznaćete – ceo svet su zarazili s tim idejama, procesima, afirmacijama…

I tako prolazi vreme, sve nam je lakše u životu i sve teže u glavi. Nekim ljudima (bolje reći-mnogim ljudima) bi baš dobro došao razgovor i otvaranje duše. Posebno sa nekim ko neće izneveriti poverenje i prodati vašu istinu na ulici ili na kafi s komšinicom. Takođe, nemaju svi jak karakter i jaku volju da se sami odbrane od unutrašnjih demona, nego ih treba usmeriti na put kojim će lakše koračati. Stariji smo, više je toga što treba rešiti.

jp

I, ako to sve lepo znamo, zašto onda ne odemo kod nekog psihologa?

Da li se bojimo suočavanja sa sopstvenim problemima koji će nam pokazati ko smo u stvari?

Ili se bojimo psihologa, kao osobe od nepoverenja?

Jesmo li toliko otuđeni od sebe ili od pomoći?

Ja ću i dalje biti tvrdoglava i reći vam da mi (trenutno) ne treba stručna pomoć, ali takođe, moram priznati da mi je počela da godi jedna Jelena. Ne, nije to moje drugo ja 🙂 Jelena Pantić je u pitanju. Preko ovog i onog fb prijatelja, nekako se sretosmo, a da nisam ni bila svesna kojom se to tehnikom služila da mi se svidi. Sada znam, ali sada je kasno 🙂 Pobedila je.

kako-biti-srecan3

Pišem sve ovo zato što mislim da je Jelena PRVI psiholog u Srbiji koji ima velike šanse da nešto dobro, pozitivno, korisno ljudima, kreativno, nežno, dobronamerno – uradi, da stvari okrene na bolje.

Ono po čemu je definitivno izdvajam od svih ostalih, jeste to što u njoj nećete videti nikakvu kancelarijsku doktoricu iz filmova. Ne. Nju ćete prvo upoznati kao Jelenu pa tek onda kao psihologa. Ona će vam prvo postati draga, pa ćete tek onda shvatiti koliko je poštujete. Ako ste emotivac kao ja, to će biti zamka u koju ćete upasti i neće vam se žuriti napolje. Verujte, ja uživam.

Svaki njen tekst počinje njenom ličnom borbom, pokazujući nam da je i ona sama često zabrinuta i zbunjena, i da niko ne treba da se stidi svoje muke, i da misli da je najgori na svetu. Njen život je stavila pred sve svoje čitaoce, kao otvorenu knjigu sa svim i našim dilemama i problemima. Zbog toga su joj ljudi veoma naklonjeni, jer je osećaju, jer osećaju sebe u njoj.

ciljevi

Ako ste bar nekada pomislili kako bi to bilo divno da vam neko pomogne da izađete iz te preduboke rupe u koju ste upali, ako nema nikog poznatog na vidiku, treba samo da pružite ruku ka – Jeleni Pantić. Čitajte njene tekstove i nadajte se divnom prijateljstvu. Sa svojom dušom.

jecka

A kako ja to sve znam, a nisam (još uvek) ležala na njenom terapijskom krevetu? Paaaa… tako što pratim njene tekstove, tako što sam je pozvala da sarađujemo, i tako što su nam se reči i misli složile, i tako što smo se osetile… kako samo Jelene mogu 🙂

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

37 thoughts on “Zašto se bojimo psihologa?

  • tashonlash

    I ovde jedna Jelena koja veruje u psihologe 🙂 Naime, nikada nisam imala problem da potražim takav vid pomoći. To mi je nekako bilo normalno. Mnogo sam zahvalna svom psihologu, takodje je Jelena u pitanju (kako se pogodilo ;)), na savetima i pomoci koju sam od nje dobila dok sam prezivljavala jedan baš težak period. Tvoju Jelenu, da se tako izrazim, belezim i pratim. Lep tekst zaista.

  • ŠtaSeKuva?

    E pa ja nisam Jelena, ali mi se tvoj tekst dopao 🙂 Mnogo mi se dopada i to što radi Jelena Pantić. Povremeno, kad imam više vremena, pročitam neki njen tekst. Žao mi je što nisam bila u prilici da odem na promociju njene knjige, a knjigu (zamisli) još uvek nisam nabavila, što ne znači da neću 🙂 Pozdrav za sve Jelene 😉

  • Wojciech

    Ne mogu da verujem da je psiholog još uvek “nepoželjna tema”.
    O psihijatrima da ne govorim.
    Ja sam lično osećao potrebu za obraćanjem i jednoj i drugog profesiji.
    Lud sam valjda!
    Bio i ostao. 😉
    Pozdrav!

  • Milena

    Ja sam Milena i svakog dana sa nestrpljenjem cekam novi tekst, novu pricu inace nisam koristila usluge psihologa a tako mi u poslednje vreme treba. Ali ja imam Jelenu i ona mi mnogo pomaze.Veliki pozdrav!

  • Irena

    Pozeleh da podelim svoje iskustvo …Prosle godine, nakon sto je moje dete dozivelo nesrecu, i kroz koju smo uz njeg, svi to tesko prolazili, cini mi se, ja kao majka, mozda i najvise, u jednom momentu se obratim svom lekaru da mi da uput za pshiologa, jer je bila upucena u celu situaciju, a ja vise nisam imala nacina da se sama, i sa porodicom nosim s tim…Njen odgovor je bio: ” Sta ce Vama psiholog, valjda detetu treba” ?!?!….Bila sam vise nego zbunjena ovim komentarom. “Dobro, Vi procenjujete da se mene to ne dotice?” pitala sam je…” Pa dobro, ako vec hocete, napisacu Vam”
    Odlazim kod psihologa, cekam na red, prozivaju me, ulazim….” Dobar dan, radite li? “…Odgovorih, da..”U smenama?”….”Ne”….” Dobro, da li Vam odgovara (datum koji je bio za jedno 3 sedmice)?”…..”Pa za 3 sedmice ne znam da li cete mi vise trebati, ali upisite me”…Ona upisa, i to bi to….I mislim se, pa ona mene ne upita ni zasto sam doslo, ni nista….
    Nakon 3 sedmice sam dosla. Bila je njena koleginica. Ja se ne otvaram lako nepoznatim ljudima, ali prosto sam morala da izbacim iz sebe sav strah i strepnju koju sam nosila u tom momentu….Ocekujuci da mi, ne znam ni ja sta, ali svakako da cujem nekakav savet kako da se nosim sa situacijom, da mi kaze da li preterujem, da li..ne znam ni sama vise sta sam ocekivala….Moram priznati da je izraz lica i samo drzanje bilo kao onaj zid iza nje….Kad sam zacutala, vrlo sturo je prokomentarisala ” Vidite, moja koleginica je daleko osecajnija, ona bi tu sad sa Vama mozda i zaplakala, ali ja sam realna. Tu sam da saslusam. Vi ste retka osoba koja je trazila pomoc na svoju inicijativu, obicno to preporuce nadlezni lekari ljudima koji su na rehabilitaciji i sl…To je dobro… Vidite, posto ja ne mogu da Vam prepisem lekove, preporucicu Vam kolegu psihijatra, dacu Vam njegov br. telefona, pa se cujte s njim” ?!?!
    “Nema potrebe. Bice da sam Vas precenila”….I izasla sam….
    …Ovo lekari, ovo psiholozi?….
    To su moja iskustva.
    Skupila sam poslednje atome snage i pregurali smo zajedno taj tezak treutak u nasim zivotima. Oporavak jos uvek traje, ali nadamo se da je najgore iza nas.
    I dalje mislim da covek treba potraziti pomoc, ako ne moze sam da se nosi sa situacijom u kojoj se nalazi, ali da sacuva snage i da ne da da se obahrabri.
    Traba imati veru i ne gubiti nadu.
    Pozdrav

    • jelena Post author

      Draga Irena, ja čitam i ne verujem… Ne znam šta bih rekla osim da sam sigurna da ćete se svi potpuno oporaviti, iako možda ovog momenta ne izgleda tako. Hvala do neba za ovo iskreno otvaranje duše, ako je ikako pomoglo, bar malo da vam bude lakše – meni je neopisivo drago. Jelena radi i sa ljudima koji žive daleko, pa ako budete imali potrebe – javite se ovoj dobroj duši 🙂 Puno, puno pozdrava od mene (sigurna sam da će i ona ovo pročitati) i nje <3 Budite gost na ovom blogu, družimo se i podržavajmo… 🙂

      • Irena

        Hvala Vam na odgovoru I na lepim recima, I na savetu 🙂 Iz dana u dan sve ide nabolje. Sin se dovoljno oporavio, fizicki ne jos u potpunosti, da je danas otisao na upis na fakultet 🙂 ….
        I pre sam se najvise oslanjala na sebe, pre svega, na porodicu I prijatelje, ali ovo je zaista bilo jedno iskustvo koje je, u tom trenutku, ostavilo utisak na mene. Ali I to je iza nas. Kao sto sam I rekla vec, imala sam potrebu da podelim sa Vama svoje iskustvo.
        Zelim Vam svako dobro…Pozdrav

      • Irena

        Hvala Vam 🙂
        Koliko mi vreme dozvoljava, pratim Vase tekstove I cenim da zaista I savesno I profesionalno , sa puno empatije pristupate svom poslu. Cenim to. Zelim Vam uspeh u Vasem daljem radu…Pozdrav

  • Luna

    “Averzija od plastičnog američkog načina života i mišljenja je toliko ukorenjena u meni, da teško prihvatam neke životne metode koje dolaze odande, a priznaćete – ceo svet su zarazili s tim idejama, procesima, afirmacijama…”….

    Isto i ja Jelena…

    Zvanično se nisam nikada obraćala psiholozima. nezvanično, imam prijateljicu prihologa 🙂 Ponekad je priupitam za savet, ponekad je poslušam, ponekad ne…

    Jelenu Pantić čitam. Ranije češće, u poslednje vreme ređe jer imam jako malo vremena. Ono što sam čitala je sjajno. Ima divan pristup, ali ti si to već opisala u ovom super tekstu…
    Veliki pozdrav za obe Jelena 🙂

  • Ivana

    Draga Jelena, takodje imam averziju prema zapadnoj kulturi, u svakom smislu, mislim da su jako povrsni i ograniceni, ili mi se samo tako cini, nego to nije tema… i ja smatram da mi nije potreban psiholog ali zato imam sestru, drugaricu, decka… koje koristim u te svrhe 😊 da me vrate na put kada pocnem da se gubim u ovih tubolentnih poslednjih godinu dana, kako porodicno tako i poslovno… ali i Jelenu Pantic redovno citam, i potvrdjujem svoja neka razmisljanja kroz njene tekstove i uvek mi nekako da poslednju ‘rec’ u mojim dilemama tako da uvek znam da sam na pravom putu. Ne otvaram se previse nepoznatim osobama, ali mi je lako da se otvorim prema njoj i prihvatim njene tekstove kao vodic za lepsi zivot, cemu tezim, jer ako ga ja ne ulepsam tesko da ce sam postati ono sto zelim od njega. Uglavnom, slazem se u potpunosti sa tobom i ovim divnim tekstom.

  • Danijela

    Pa ja zaista ne znam šta ću sa tolikim Jelenama koje polako ali sigurno popunjavaju prostor u mom srcu 😀
    Po pitanju popularne psihologije i zapadnjačkih priručnika imamo isto mišljenje ( a kako drugačije ), a ista je situacija i sa posetama psihologu, jer sam i ja iz vrste “mogu ja to sama”
    Tekstovi Jelene Pantić imaju dušu i sa zadovoljstvom ih čitam kada mi vreme dozvoli, ali svakako je u “top 10” mojih omiljenih i najradije čitanih stranica.