A kako da se mama adaptira na vrtić? 6


Nisu samo mališani ti koji treba da se adaptiraju na vrtić. Potpuno ravnopravne u toj situaciji, sa druge strane nam stoje – mame.

Jeste, baš mi, mame.

I vrlo često, baš zato što ni same nisu spremne za vrtić, mame nesvesno odmažu deci u adaptivnom procesu, i ne znajući da to rade, bez ikakve loše namere.

Mama je mama, i niko ne može da joj zabrani niti zameri sledeća bolna, unutrašnja pitanja:

Kako da ostavim svoju malu ljubav?..

Da li će plakati?..

Hoće se zaceniti od plakanja?..

Hoću morati doći po nju nakon pola sata?

Kako ću ga onda sutra ponovo odvesti?

Kako da dam svoju ljubav tamo nekoj..?

Valjda će ga paziti…

I tako dalje, pitanja na koje niko nema konkretan odgovor. Jedino je sigurno da se iza ovih pitanja kriju još neke naše ženske dileme, koje uopšte ne olakšavaju situaciju;

Kako da ostavim svoju malu ljubav?.. Mama te najviše voli.

Da li će plakati?.. Umreću od tuge ako počne plakati.

Hoće se zaceniti od plakanja?..Samo da se ne razboli.

Hoću morati doći po nju nakon pola sata? Šta da kažem šefu ako budem morala ići po nju?

Kako ću ga onda sutra ponovo odvesti? Hoću ja to uopšte moći?

Kako da dam svoju ljubav tamo nekoj..? Ko je uopšte ova žena?

Valjda će ga paziti… Ja bih ga bolje pazila.

20150824_121920

Nikada ne možemo biti potpuno sigurne da naš mališan neće/hoće plakati i tugovati za mamom, kućom, svojom rutinom…

Jer adaptacija deteta na vrtić različito deluje na svako dete. I ono koje je veoma vezano za majku, i na ono koje nije.

Polazak u vrtić je samo jedan u nizu perioda kada posebno mislimo na svoje male ljubavi. Kada brinemo, učimo i razmišljamo – šta i kako da uradim najbolje?

Majke koje se prvi put susreću sa vrtićem kao delom svog života, u celu priču ulaze više ili manje pripremljene. Ono što je činjenica, jeste da pripreme mogu biti dobre ili loše, a ono što se doživi u instituciji – pozitivno ili negativno. Tek kada saberemo sve ove kombinacije, dobićemo pravi odgovor na pitanje iz naslova. Konfuzno, ali tako je.

Ako ste na samom startu doživele samo pozitivna iskustva, neće vam biti teško da usmeravate svoje emocije, brige i strahove ka rešenju i kraju vaše adaptacije.

Ako ste odmah prvih dana naišli na velika razočarenja, sukobe ili nešto negativno, moraćete dobro preispitati odluku o izboru ustanove, vaspitača, ali i vaših očekivanja i vašeg stava o životu u vrtiću.

 

6 PREDLOGA DA OLAKŠATE SEBI PRVE DANE VAŠEG DETETA U VRTIĆU

Informišite se

Ne dozvolite sebi da vam neki podatak ne bude jasan, bar sada kad je moć komunikacije na vrhunskom nivou. Smanjite listu nepoznanica u vezi bilo čega vezanog za vrtić, jer ćete biti mnogo opuštenije i lakše ćete preboleti start ako poznajete “materiju”.

Animirajte svoje ruke

Zaposlite ruke da se glava odmori. Veća aktivnost ruku, daje manje prostora briganju vrtićkih briga. 🙂 Iako ćete stalno gledati na sat i brojati minute, ipak će vreme brže proći.

Razgovor s partnerom

Vaš suprug ili životni partner treba da zna kakve se bitke biju u vama. Nema razloga da mu ne priznate sve svoje strahove, jer velika većina muškaraca doživljava slične unutrašnje izazove koje se stidi da podeli. Približite se jedno drugom i uživajte u savezničkim rečima koje teše.

Druženje

Družite se sa mamama dece iz vaše grupe, sa mamama koje već imaju decu u vrtiću, sa bilo kim ko želi da vas sasluša. Olakšajte svoju dušu i biće bar malo bolje. Ništa ne košta a mnoooogo vredi.

Vreme nakon vrtića

…iskoristite na najbolji mogući način. Prepričavajte s detetom i njegov i svoj dan, igrajte se više nego obično i uživajte u samo vašim minutama. Neka one budu lek za sve rane koje je doneo taj “strašni” vrtić.

Vaspitačica

Vaspitačica je vaš najveći saveznik u ovoj borbi. Dozvolite joj da vam se približi, ili se vi približite njoj. Ona će vam dati najbolje informacije o svemu što vas zanima. Bez obzira koliko daleko i zaposleno izgledala, poverenje u nju je od ključnog značaja za prevazilaženje vaših sumnji.

20150824_121619

I moj je svaki novi dan počinjao pitanjima, brigama i iščekivanjem kraja radnog vremena. Nisam sumnjala u vaspitače, ustanovu niti išta s druge strane, sumnjala sam u sebe.

A to i jeste osnovni problem.

Tugovala sam zbog praznine u svojim rukama, i brinula se što moje najveće blago neka nepoznata žena zove “ljubavi”. Brinula sam zbog raskidanja te čvrste ljubavne veze koju sam gajila snažno, svakog trena od rođenja, i koja je sada na najvećem iskušenju. Taj posesivni momenat svake majke, donosi mnogo unutrašnjih borbi i preispitivanja u svakoj od nas.

Tek sada, nakon dvostrukog odvajanja moje dece od mene u korist vrtića, mogu vam reći samo jedno:

Ne postoji savršeni lek za maminu bol kada ostane sama ispred vrata zatvorene sobe u vrtiću.

Ne postoji.

Možemo uplakane odlaziti na posao ili kući, možemo čekati i brinuti, i želeti da sve bude ok.

Možemo i gutati sve brige, praviti se da se ništa ne dešava i krišom gledati na sat.

Možemo se tešiti istinom da je sve ovo potpuno prirodno i da samo mamina ljubav ovako boli.

Možemo, i trebamo porazgovarati sa mamom u nama, i reći joj da je vrtić jedan divan dečiji svet, bez obzira na sve. Bez obzira na obostrane suze koje su samo deo ove igre.

I bez obzira na bol koja ne prestaje do onog najsnažnijeg zagrljaja, onih raširenih ručica koje lete ka nama.

Znam da ćete uspeti ispratiti taj bol – prihvatanjem i poverenjem. Deteta u mamu, mame u dete, mame u vaspitačicu, mame u vrtić, mame i deteta u život, baš takav kakav jeste. Ovo je samo jedna u nizu stepenica koje nas čekaju. Ono što je najvažnije, jeste da se na svaku stepenicu penjemo zajedno, da je delimo i da se trudimo da je što lakše savladamo. Zajedno. Da, držeći male ručice, budemo oslonac, a nikako prepreka.

 

Tugujete li i vi na ovoj stepenici detinjstva?

Primeti li dete vašu tugu?

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

6 thoughts on “A kako da se mama adaptira na vrtić?

  • icbmother

    Sa prvim sinom sam patila od nesanice, iskočio mi je herpes te nedelje. Kada su mi rekli da je prvi put spavao u vrtiću, plakala sam u muževljeve grudi na opšte zaprepašćenje vaspitačica uverenih da su sve videle. Jedva sam se adaptirala, kad ne lezi vraže, jedna od njih mi je počupala dete pa smo ga ispisali. U drugom vrtiću nismo ni imali adaptaciju, sve je išlo kao podmazano. Ali zaista je nekada do nas problem, naravno, ko prizna 🙂

    • blamamino Post author

      Eto vidiš… Ja sam plakala kao luda, naravno da deca ne vide. Nisam mogla podneti da ih više ne ninam po ceo dan. Priznajem i mislim da je to potpuno normalno. Kakva bi to ljubav bila da ih samo hladno dajemo u ruke nekoj nepoznatoj ženi?
      A ta vaspitačica što je počupala dete?..
      Šta reći?
      Nadam se da si sigurna u tu priču, jer bude često i izmišljanja s obe strane.

  • Biljana

    Ja se psihički pripremam za adaptaciju na drugi vrtić. Šta smo sve preživeli za manje od godinu dana u ovom vrtiću, ta adaptacija mi se nekako čini i kao najmanji problem. Da živimo u nekoj malo boljoj državi rekla bih poslu doviđenja i radila od kuće noću kada ona spava i budila se ujutru posle malo ukradenog sna sa najvećim osmehom.
    Za čupanje dece još nisam čula. Ali meni se, na primer, desilo da tata pokupi dete sa plavom masnicom oko oka, a da dve vaspitačice nemaju pojma kako se to desilo.

    • blamamino Post author

      Držim ti fige za ovaj drugi vrtić, da se spremiš što bolje 🙂 Nažalost, nikad se ne zna šta možemo očekivati od vaspitačica, ali u globalu, nisu one toliko loše kao što mislimo. Problem je (kao i u svim drugim firmama) ona manjina, koja je tu zato što ne zna gde bi drugde da bude, na štetu dece. Kod mene (ne lično, nego u gradu) je bilo slučajeva “ujedanja, vikanja, udaranja” deteta od strane vaspitačice. Stvari su završile i na sudu, ali, niko stvarno ne misli da su te vaspitačica to i uradile. Ima tu malo i roditeljskog besa,ali ima i dečijih izmišljanja. Treba biti krajnje oprezan pri tim optužbama.
      Nekada vaspitačice stvarno nisu u mogućnosti da gledaju u svu decu istovremeno, ali nekada bome i izađu u hodnik da zapale cigaretu… Kako ko…:(

  • Aprilia

    Mene to tek čeka. Najveći mi je strah kako će dijete prihvatiti vaspitačicu, hoće li u njoj vidjeti podršku i oslonac ili nekog ko je tu kao nužno zlo. Inače, uvijek osjeti gdje ima sigurnost i ide toj osobi i voljela bih da vaspitačica bude ta kojoj će samovoljno prići. A kako ću se ja osjećati, to ćemo tek vidjeti.

    • blamamino Post author

      Ako možeš birati vaspitačicu – biraj, po svom senzibilitetu i osobinama koje ona ima. Inače, retko koje dete baš oduševljeno trči ka nepoznatoj ženi… Ta baš mora biti majstor svog zanata 🙂