Mame koje misle samo na sebe 8


Poznajete li neku ženu koja ima decu a živi kao da ih nema?

Ili živi skoro kao da ih nema?

Šta reći o tome, a ne biti vrlo neprijatan?

Pre nekih 7 godina videla sam malog dečaka na ulici, koji je bos stajao ispred svoje kuće, u pelenici i potkošulji, i plakao.

U tom plaču, već jecajući, govorio je “Mama…”

Mama je bila kod komšinice na jutarnjoj kafi. Bez zadrške, uobičajeno. Bez razmišljanja kako će njeno dete reagovati kada se probudi u praznoj kući. Bez razmišljanja da bi se to dete moglo preplašiti do granice frasa, šoka… Bez razmišljanja da bi ga neko mogao i oteti… Bez razmišljanja o detetu.

Ona je ženska otišla na kafu.

Jer joj se pije kafa.

Njoj se pije. Njoj se sedi. Njoj se ne čeka njeno dete.

Njoj se ne mazi nakon buđenja.

Njoj se ne pravi dečiji doručak.

Niti joj se ____________ (dopunite po želji)

Kako reagovati? Kako okrenuti glavu i reći – nije moja stvar?..

Jer će jednoga dana, u nekom budućem vremenu, ovo dete biti deo našeg društva, sa svim osobinama koje je izgradilo živeći pored ovakve majke.

Kako da vam se srce ne slomi i ne prokulja bes kada vidite kako se mnoštvo žena ponaša slično, u raznim životnim situacijama?

Koliko često srećete majke na ulici koje pričaju dok im deca plaču iz kolica, koje izlaze u grad u vreme kada treba da uspavljuju svoju decu, koje viču na svoje dete jer ono ne može više da bude mirno kod frizera…? Koliko majki poznajete čija deca redovno jedu kifle iz pekare i ono što donesu od bake? Sigurna sam da se možete setiti bar jednog primera.

Da li je majkama dozvoljen egocentrizam?

I koja je to granica između normalnog i preteranog slobodnog vremena za majku? 

Ako s jedne strane uzmemo u obzir sve negativne osobine “helikopter majki”, a s druge sve negativne osobine majki koje na prvom mestu u životu vide samo sebe, normalno je i prirodno da se odgovor nalazi u zlatnoj sredini.

Ta sredina u ovoj situaciji može da predstavlja trenutak kada su sve potrebe deteta zadovoljene. Ili bar one osnovne.

Kada je dete sito, obučeno, zaštićeno i spokojno.

Odlazak u drugu krajnost  “helikopter majke” ima takođe vrlo negativne posledice po dete; po nekima još i gore nego kod zanemerivanja, jer ne dozvoljava detetu razvoj na raznim poljima.

Za razliku od prezaštićene dece, deca majki koje misle samo na sebe, vrlo se brzo osamostaljuju. Što iz nužde da zadovolje svoje osnovne potrebe (da uzmu hranu, da se obuku, da urade domaći…), što zbog činjenice da više vremena provode sa osobama koje ih ne štite toliko, koliko bi to radila brižna majka.

Prvo pitanje koje sebi postavimo, kada se sretnemo sa majkom koja misli samo na sebe, jeste – zašto je ona uopšte i rađala? Šta će joj dete kada ga ne gleda?

Verujem da se odgovori kriju u zadovoljenju još jedne lične taštine, tj. u ostvarivanju te žene kao majke. S tim što majčinstvo u ovom slučaju služi kao titula, kao kruna koja ponosno treba da se predstavlja javnosti. Samo još jedan egocentrični, samodopadni čin na reveru samoljubive žene.

Kako reagovati? Kako okrenuti glavu i reći – nije moja stvar?..

Ispravljanje osobina odrasle žene teže je nego popeti se na Mont Everest.

Možda bi bilo korisno spomenuti naša zapažanja majkama koje su naše sestre, naše najbolje drugarice, naše vrlo bliske osobe. Ali, istinska promena ili korekcija ponašanja ipak ostaje lična stvar te majke.

Ono što možemo uraditi, ako dolazimo u kontakt sa zanemarenim detetom, jeste lično angažovanje u fizičkom ili psihičkom razvoju deteta. Ono može biti minimalno, kratko i na prvi pogled nedovoljno, ali sigurna sam da će tom detetu značiti mnogo.

Takođe, dete će poželeti ponovo pažnju koju je dobilo od nas, pa će s ljubavlju usvajati našu pomoć, bilo kog tipa: hrana, naučena pesmica, zavezana pertla, uživanje u društvu našeg deteta, napravljena fruzurica… Ovi mali gestovi tuđe pažnje biće dobri primeri, koji mogu pokrenuti zanemarenu decu u pozitivnom smeru, daleko od sveta u kojem centar njihovog obožavanja – njihova majka – gleda samo sebe.

Ukoliko zanemarivanje pređe granice zdravog razuma, ne treba se libiti za pozivom socijalnih službi, pa i policije u ekstremnim slučajevima zlostavljanja.

Da li majke koje misle samo na sebe i vole samo sebe?

Ako uzmemo u obzir količinu ljubavi i pažnje koju nesebično poklanjamo našoj deci, videćemo da je nemoguće odvojiti ta dva pojma. Iz toga jedino se da zaključiti da neke žene čin porođaja ne doživljavaju kao poseban čin, najradosniji u njihovom životu, nego i dalje svoju ljubav poklanjaju svojoj obožavanoj – sebi.

Nažalost, deca su nekim majkama samo ukras, samo dokaz da “i to mogu”, samo osveta za neku neostvarenu ljubav, samo bedni pokušaj da se proguta neka gorka istina, ili pak najefikasnija pomoć u kući. Žalosni su životi i tih neostvarenih ženskih sujeta, ali još žalosnije male i nedužne dečije sudbine.

Koliko god je u našoj moći, uvek treba pružiti prijateljsku ruku podrške detetu koje ne poznaje toplinu majčine ruke, koje ne uživa u svim onim ugađanjima i uživanjima koja svakodnevno pružamo našoj deci, ne razmišljajući da neke male okice večeras idu na spavanje bez pidžame, bez večere i pročitane priče.

Mislite o malim ljudima koji svoj spas nalaze u ćebencetu koje vuku po ulici, u životinjama koje dovlače u prljave krevete i u hrani koja im pruža jedino dnevno zadovoljstvo.

Znam da smo uvek tu za svoju, i znam da ćemo bar nekada biti tu i za tuđu decu…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

8 thoughts on “Mame koje misle samo na sebe

  • Diplomirani Duduk

    Drago mi je što je pokrenuta ova tema.
    Biće veoma, veoma, teško da društvo prizna postojanje I (podvlačim “I”)takvih “majki”.
    U tom traženju priznanja glavnu reč moraju imati žene jer će se muškarcima prišiti “muški šovinizam”!

    Ima li dovoljno žena odlučnih da isteraju istinu na videlo – u interesu, pre svega dece, a i celog društva?
    Sa takvom istinom društvo bi svakako bilo zdravije.

    • blamamino Post author

      Evo, ja stajem u red onih koje nemaju problem da to javno kažu i da učine sve kako bi pomogle toj deci. Može to izgledati i pogrešno, ali iskreno žalim tu decu. Poznajem dve takve majke i jedina sreća u njihovom životu su njihovi OČEVI. Hvala Bogu što je bar taj balans napravio. Nisu ni oni savršeni, ali se maksimalno trude. Hvala za komentar.

  • Mirna

    Sad si me podsjetila na jednu tužnu priču o dvoje male djece rastavljenih roditelja koji su bili s mojima u vrtiću (mislim da je malena tad imala 2, 3 godine, a brat 4), tata im je bio iz Irana i nije mogao dobiti boravak u Nj, mama Njemica. Mama je našla novog prijatelja i izlazila noću s njim, a djeca su ostajala sama. I sad mi srce puca kad se sjetim. Preko dana se borila da ih rastavi od biološkog oca (u one rijetke dane kad je doletio za Nj da ih vidi), a noću ih ostavljala same. Prijavili su je iz vrtića socijalnom, i onda je samo jedan dan stiglo pismo da otkazuje mjesta za djecu u vrtiću i nestala je.

    Ta su djeca bila uvijek toliko mazna, draga, pristojna, samostalna, a ja od nje nisam nikad čula ni jednu lijepu riječ.

    Potresno je uopće pomisliti na takve slučajeve. A na žalost najmanjih i najslabijih, ima ih 🙁

    • blamamino Post author

      Da, nažalost, ima dece zaboravljena od strane svojih majki… Šta sve može biti preče, prosto je neverovatno kometarisati, jer svaka iole normalna žena NEMA ništa i nikoga, što može postaviti ispred svoje dece. Ali, eto… ne mislimo sve isto :/

  • CaraDara

    Odlčan post i ja ne mogu a da ga ne gledam kroz posao. Ima dosta nepodobnih majki i grozno je gledati i njih kako se pate i djecu koja trp. Nemam nikakav pametan uvid samo mi je drago da i ovo bude tema na blogu.

    • blamamino Post author

      I taj Zakon često pogreši, pa decu dodeli majkama (pri razvodu), samim tim što su majke s pravom “prvenstva”. I onda krene muka na sve strane, a deca očajna gledaju kako da udovolje svima, kako da odrastu, kako da ih ne boli, kako da iz cele priče ostanu zdrave pameti… Tuga.

  • Letnje igralište

    Pričala mi večeras prijateljica o mami kojoj se oči ne svetle kada gleda u svoje dete, koja dođe i lupi svoje dete novinama po glavi kad ovo uradi nešto naopako… Još uvek mi stoji ne knedla, već kamen u grlu. Ne osuđuj, sve u meni govori… a ja, ovakva nesavršena, ne mogu drugačije.

    • blamamino Post author

      Ni u najdubljim dubinama svoje savesti, ne može se a ne osuditi tako nešto.
      To jednostavno nije prirodno.
      Ja nikoga ne bih na giljotinu, ali činjenice su činjenice. Gola istina. Pa, ako ona nekoga toliko boli, trebalo bi da se zapita – zašto?
      Na sajtu NajboljaMama, jedna žena je ostavila komentar kako je tekst previše osuđujući. Kako ne znamo tuđe uslove života, pa ne treba da sudimo.
      Ja se slažem.
      Ali, šta to znači?
      Da ako sam ja siromašna, meni se toleriše što zapostavljam svoje dete?
      Ako sam tužna, usamljena, neshvaćena, mogu da mislim samo na sebe?
      Ne bih se složila…
      Rađamo jer delimo ljubav, zar ne? A ne da bi je samo u svom krilu čuvale za sebe.