Ovo nećete nigde pročitati o knjizi “Drvo života” Kristine Kovač 8


Nisam ja neki tip za ljubavne romane.

Ne zato što ne verujem u holivudske love stories, nego zato što sam tu literaturu prešla u gimnaziji.

Vratim joj se s vremena na vreme, ali to mora biti baš nešto posebno da bih uopšte uzela knjigu u ruke.

Razumite, skoro 6 godina sam radila u knjižari…

Nagledala sam se i načitala svakakve lepote i svakakvog mulja.

Ali, dobro…

Pročitam ja tako prvo poglavlje Kristinine knjige na Laguninom sajtu, i pomislim – Bože, žena piše o tome kako trudnice prde… Svašta.

U stvari, žena je napisala tačno ono što bismo mi između sebe pričale, da se spremamo za porođaj.

Ali! Ona je to napisala upravo onim rečima koje bismo mi upotrebljavale. Znači, od prdenja do klistira! Čoveče!

U prvom poglavlju?! WTF?!

Imajmo na umu da je to isto ono poznato čedo što nam je božanski napisalo i pevušilo:

“Ne boj se nista, samo me pogledaj, odavno znali smo da je kraj, onog dana nesto je umrlo u meni,

leto se ugasilo a tako zelela sam, na dlanu svet da ti dam…”

I to je bilo to. Morala sam je uzeti na čitanje…

Morala sam je i preplakati i odsmejati neke delove, izanalizirati povratak, veliki povratak pisama u našu domaću beletristiku, i morala sam priznati  – da mi se sviđa.

Meni, koja ne voli ljubiće.

Jer DRVO nije samo ljubić.

DRVO je sirovi, suvi i goli život svih nas. Pun porođaja, nesrećnih brakova, velikih želja, planova, bolesti, sećanja, grobova, ćerki i ljubavi. Na svakom koraku.

Nemojte ga uzimati u ruke ako očekujete da je ona ispustila svilenu maramu, naišao on, kleknuo da je dohvati i onda su im se pogledi sreli… Jok. Nema.

Očekujte svoje muvanje. Svoje treme i želje da nekoga vidite. Svoju ljubav prema svom detetu. E, to očekujte. Jer to ćete dobiti. I dobićete svoj jezik. Onaj koji upotrebljavamo u razgovorima sa samim sobom, sa najboljom drugaricom, s mužem… Taj. Nema uvijanja, celofana ni ukrasnih mašni.

Ali zato ima ljubavi i ljubavnih izjava za podvlačenje. Znate one rečenice koje nam uvek fale kad pišemo posvetu nekome, na prvoj beloj strani nove knjige? E, baš te reči…

Bilo mi je lakše kad shvatih da nisam usamljena u svom zadovoljstvu, jer sam  na Kristininom fb profilu srela gomilu žena koje su bile isto zatečene i oduševljene kao ja.

Srećom po mene, mogla sam da je pozovem, da joj ponudim nešto više od komplimenta, i eto, zagrlile smo se 10.februara. Ona – gošća, ja – domaćica.

Užasavam se od klasičnih formi književnih večeri, onih uštirkanih fraza koje se ne mogu prepričati, nego samo čitati sa 10 kucanih strana, pa sam se zato potrudila da opustim malo vazduh, da oslobodim što više prostora za – ljubav. Ne morate biti psiholog da vam odmah na startu bude jasno da je Kristina rođena za to – deljenje ljubavi. Osetićete to u svim njenim pripremama, u strepnjama i nadanjima, i velikoj želji da sve bude ok, dobro, da ljudi budu zadovoljni.

Verujte, to nije tako čest slučaj, da gost misli na publiku više nego publika na njega.

Da se gost trudi da da više od odgovora, više od očekivanog, bez ikakve zadrške, bez tajni, bez onoga da je ona VIP, bez lažnih sranja i skromnosti. Bez ustezanja da prizna svoje najveće probleme, da sakrije svoje želje i očekivanja, bez ičega što bi vas uopšte i podsetilo da je to Kristina Kovač. Ma kakvi.

To je bila samo Kristina, majka, žena, ljubavnica i ljubavni devojčurak.

Bilo je to 90 minuta prepričavanja i čitanja ljubavi. Ne samo ljubavi glavnih junaka Katarine i Damjana, ne samo ljubavi Katarine prema njenoj umrloj majci, i ne samo Katarine prema njenoj maloj devojčici. Bilo je to deljenje pažnje svih nas prema svima nama.

Valjda je taj osećaj mira i opuštenosti i krivac što se nikome nije ni išlo kući…

Verujem, i tako mi kažu.

Pa sam eto, i ja morala vama reći.

Da nećete pogrešiti ako vašim slobodnim minutama poklonite Kristininu priču, i ako vaše slobodno veče provedete sa njom, na nekom deljenju ljubavi, uz njenu knjigu.

Ništa obavezno, samo kažem…

20160210_180225

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

8 thoughts on “Ovo nećete nigde pročitati o knjizi “Drvo života” Kristine Kovač

  • Marina Majska

    Draga Jelena, zanimljivo mi je bilo da čitam tvoje viđenje knjige. Svako je valjda našao svoju viziju priče – ja sam, valjda zbog ličnih stavova upravo prema onome šta se pred svet treba izneti i do koje mere imala malo drugačiji osećaj dok sam čitala. http://www.ritamdana.com/da-li-je-cutanje-zlato/
    Ali literatura i treba da nas pokrene na razmišljanje i da nas ne ostavi ravnodušnima. A to je Kristina Kovač svakako uspela. Volim ljubavne romane, neko jednom reče, dobra je knjiga iako je ljubavna. Ja opet imam stav da je najteže napisati dobru ljubavnu priču a da ona ne klizne. Ovde nema klizanja, barem ne mnogo i s te strane mi je bilo zanimljivo. Ali toliko iznošenje intime… i svi mi te likove znamo… pa pomislih – kako je Tara reagovala ili kako će reagovati jednog dana kad počne i sama da traga za nekom ličnom istorijom…

    • blamamino Post author

      Budući da je Kristina odrasla kao “javna ličnost”, mislim da joj to ubacivanje ličnih, autobiografskih delova u knjigu, uopšte nije problem, kakav bi bio nama “nepoznatima” 🙂
      Mada, i mi se poprilično otvaramo jedni drugima na blogovima, na fb profilima, tw nalozima… Ovo novo vreme je uvelo lično iskustvo kao nešto poželjno, ne bih sad dužila o tome, da ne načinjem poprilično veliku temu.
      Meni lično nije smetalo pri čitanju to što je to ona, nena ćerka, itd…
      Ono što je svakako doprinelo mom utisku na knjigu je – ona. Vrlo topla, iskrena i otvorena žena. Kao i knjiga.
      Verovatno će i njena ćerka navići na status “poznate osobe”, pa neće imati tu kočnicu pri rešavanju ličnih nedoumica, kroz javne istupe, bilo koje vrste. Ne znam, bar tako mislim… Ne živim u tom svetu, ali sam 100 posto sigurna da bih se ‘ladno mogla družiti s Kristinom, jer ona nema nikakvih granica, ono “ko si i šta si”…

  • Aprilia

    Već nekoliko puta se “uhvatim” za ovu knjigu u knjižari pa je vratim na policu, nisam sigurna zašto ali mislim da je zbog straha od razočarenja, da mi se neće svidjeti ili neće biti ono što očekujem. Sad si me razuvjerila.