Noćni strahovi kod dece, napadi koji postaju noćna mora cele porodice 22


Mislim da se to prvi put desilo pre neke dve godine.

Možete me osuditi da sam loša i zaboravna majka, ali ti prvi slučajevi nisu bili toliko intenzivni niti česti, pa nisam ni obraćala veliku pažnju.

Nisam mislila da će se pretvoriti u problem u koji danas vrlo pažljivo posmatramo.

Prvo se budio uplakan, uz razna buncanja, bez početka i kraja, i lako smo san vraćali na oči. Malo bi se mazili, ljubili, ninali i kraj.

Kao i većina roditelja, mislili smo da je imao buran dan, s previše dešavanja, skakanja i vike, te da se tako “emotivno natopljen” morao negde isprazniti, makar u snu.

Stvari su brzo došle na svoje mesto, nakon tek nekoliko uplakanih noći.

Međutim, besane noći su ove godine odlučile ponovo da nas posete.

U početku se budio buncajući, seo bi na krevet i pričao nekih par minuta, zatvorenih očiju i bez znakova panike. Onda bi se prevrnuo na kontra stranu i nastavio da spava.

Mi ostali smo se par puta žestoko zabavili ovim prizorom.

Inače, moj dečak važi za dežurno majmunče u kući, pričalicu bez kraja i konca, bateriju koja se nikad ne prazni. Utoliko nam je bilo zanimljivije što i tokom noći mora da lane 🙂

Da je u pitanju veći problem, primetili smo tek nakon nekoliko buđenja s napadima panike. Ponovo je buncao, ali i plakao i histerično se branio od imaginarnih likova.

Već smo se bacili u razmišljenje, ali i smanjili dnevne aktivnosti, smanjili večernje burne igre, skakanje, ubacivanje u koš (u sobi), svađanje i veliku viku…

Noćni strahovi nisu prestali.

Čak štaviše.

Postali su još gori.

Legnemo i čekamo.

Buđenje kreće burno, on sedne na krevet, brani se rukama, panično nešto objašnjava, koči mu se lice. Gura me rukama jer me ne poznaje, niti mene niti tatu, beži u ugao kreveta, sakriva glavu u jastuk, ubrzano diše i krši ruke uz sebe. Pokazuje u ugao sobe, i zatvara oči pred nestvarnom slikom, u teškoj panici da će ga ta “osoba/stvar” povrediti.

Pokušavam da ga zagrlim, da ga umirim poljupcima i nežnim rečima i u početku to ide veoma teško. Jer on nije beba, velik je i njegovih 9,5 godina čine svoje. Uporni smo i muž i ja, i uz blagu silu ga ipak privijamo na grudi, govorimo lepe reči i pričamo neku zanimljivu priču. Uz osmeh teramo nezvane posetioce, ubeđujemo da će sve biti u redu i da ga volimo najviše na svetu.

Tih par minuta borbe sa noćnim strahovima koji mi napadaju rođeno dete, čine mi se kao večnost, plaše me do granice nemoći i ostavljaju me u šoku još dugo, i kada on zaspi.

Razmišljam šta sam radila u toku dana, jesam li vikala, ko je ako nisam ja, koliko je skakao, igrao igrice na kompu, šta se dešavalo po danu pa da se ovo desi po mraku.

Takođe, nerviram se šta to nisam radila a trebala sam, kako da usmerim ponašanje u što pozitivnijem smeru, da obaveze, igre, posete organizujem tako da mu ne remete emocije, da se to ne odrazi na spavanje.

Sada mi deluje smešno, ali verujte, uošte nije bilo tako prve noći kada sam pomislila da u sobi imamo duhove. Majke mi, i to sam pomislila. Svašta čoveku padne na pamet kad je nemoćan pred problemom… 

I muž je prestao sa nekim šalama, plašenjem i igrama koje su nam se činile bezazlene, a koje (mada to niko ne garantuje) možda dovode do ovakvih noćnih strahova.

To su ustvari jedini “lekovi” – prevencija i nežne reči, priče, pesmice, kada se već desi.

Gde god da sam kliknula i s kim god da sam porazgovarala, svi se slažu da je to – to.

Noćni strahovi kod dece nemaju leka, niti univerzalnog uzroka.

Javljaju se najčešće kod dece uzrasta od 3 do 12 godina, s tim da su češći kod dečaka. Zato se često povezuju sa većim dečačkim aktivnostima.

Kako dolaze, tako (tvrde stručnjaci) i odlaze, bez ikakvih simptoma i najave, i to u periodu ranog puberteta. Zanimljivo je da napadi počinju uglavnom u isto vreme svake noći. Traju oko 5 minuta, retko duže, iako nam se ti minuti čine kao sati, verujte…

Ono što je jedino utešno u ovim haotičnim besanim noćnim minutama, jeste da se dete ujutro ničega ne seća. Apsolutno ničega.

Sve ovo što sam napisala da se dešava mom Igoru, simptomi su koje navode razni i mnogobrojni psiholozi i pedijatri (a verujte, načitala sam ih se još kako) i koje ćete naći u literaturi, ako ikada budete imali potrebu da joj se okrenete.

Mi smo za sada u fazi čekanja ponovnog noćnog napada. Bezobraznik jedan. Legnemo, pa šta bude…

Igor je svestan šta mu se događa, mada baš ništa ne može da uradi da spreči ove situacije. U skladu sa svojom luckastom prirodom, predložio je da ide što kasnije na spavanje, da prevari napad svojim umorom. 🙂 Pametnjaković 🙂

Već dve noći je sve u redu, nadamo se da će nas sreća služiti i dalje…

Držimo fige, i šaljemo vam osmeh s drveta 🙂

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Imate li vi ovakve probleme?

Kako ste ih rešili?

P.S. Nakon objave ovog teksta, javilo mi se mnogo žena sa istim problemom, ali su se javile i one koje misle da je uzrok svega ovoga vakcina. Da li je zbog vakcine, u kojoj meri… to niko sa sigurnošću neće dokazati niti priznati. Nama majkama, ostaje samo da pratimo ponašanje dece pre i posle vakcine, i da se u skladu s tim ponašamo. Ono što je sigurno: pedijatri se ograđuju od ovog stanja i vrlo su smešni sa odgovorima “to tako mora, proći će”. Sigurna sam da ćemo jednoga dana saznati istinu i da će se ovim morama stati na kraj. Do tada – ljubite se i grlite što više.

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

22 thoughts on “Noćni strahovi kod dece, napadi koji postaju noćna mora cele porodice

  • cy3a

    Ајој… Моја Марина је имала ноћне страхове, али баш је била мала, можда је имала неке две године. Њој је долазила рибица у кревет. Успевали бисмо да је смиримо тек кад бацимо рибицу кроз терасу. Јако дуго је рибица не посећује, а тек недавно смо превазишли проблем ноћног мокрења. Да ли то има везе једно са другим не знам. Знам само осећај немоћи о коме причаш. И надам се да сте превазишли ваш проблем 🙂

  • Mirna

    Sad si me podsjetila na mene dok sam bila mlađa. Mama mi je pričala da sam znala sjesti na krevet i gledati ih čudno, ili pričati na nekom čudnom jeziku, i samo što bi mi rekla- Mirna, samo spavaj, sve je u redu, ja bi legla i nastavila duboko spavati. Nikada se toga u jutro nisam sjećala. Bilo je faza kad se smirilo, i zadnji puta se događalo kad sam došla za Nj, spavala pored muža i odjednom u noći sjela, raširila oči, gledam ga i nešto pričam, ali me nikada nije razumio. Sjećam se koliko je šokirano prvo jutro prepričavao, kasnije se privikao 😀 To je trajalo nekoliko mjeseci.
    Kad sada pogledam u prošlost, kod mene je to bilo uzrokovano stresom. Kao dijete sam imala dosta stresno djetinjstvo, a sama odluka da napustim Hr, promjena života, nova okolina, sve je to izgleda bilo previše za mene pa sam noćima “obrađivala”.

    Tko zna što se u tim malenim glavicama vrti, pričaj puno sa sinom, ja sad imam naviku da svoje učim da navečer dok se mazimo u krevetu razmišljaju samo o lijepim, pozitivnim stvarima, da se na taj način opuste i imaju mirniji san (tako sam i sama prakticirala).

    Želim vam da je to samo faza koja je bila i se neće više ponoviti :*

    • blamamino Post author

      Hvala 🙂 Radimo to i nadamo se da će prestati.
      Istina, svašta se u njihovim glavicama mota, i za nas bezazlene stvari njima deluju kao nešto WOW…A sam proces doživljavanja istih, očigledno se manifestuje ovako. Nije prijatno, uopšte nije…

  • Skitarnik

    Jesi ti čula da deca lakše vide duhove iz nekog razloga nego odrasli? Bujna mašta čini svašta, i na javi i u snu. Ako je mašta, jelte 🙂 Držim palčeve da se uskoro naspavate!

    • blamamino Post author

      To sam čula samo u filmovima… Ma, klinci su nađeli, nije ni čudo što vide duhove 🙂
      Šaljemo ti zagrljaj 🙂

  • Olja

    Vrlo zanimljiv tekst koji navodi na razmišljanje…Ja ne verujem u paranormalno, ali je sigurno da postoji mnogo onoga za šta ne možemo da damo logično objašnjenje. Krenula bih od fizičkih faktora- proveri da li je detetu previše toplo u spavaćoj sobi. Meni se jednom u snu desilo da sam na sebe navukla dva jorgana i da sam imala užasne snove, skočila sam u panici iz kreveta i shvatila šta sam uradila. Možda su takve stvari i posledica dečije mašte u koju mi ne možemo ući. Savetovala bih da energija deteta bude usmerena ka nečamu kreativnom i možda pred spavanje da popije šolju toplog mleka i pojede bananu (to nam je jedan profesor sa Filološkog savetovao da upražnjavamo pred ispit). I ja bih volela da pročitam druge komentare i iskustva.

    • blamamino Post author

      Što se tiče uslova, ima idelane.
      Detinjstvo mu je za poželeti. Naravno da ima stvari koje fale, ali ono najvažnije – nikako.
      Dakle, samo su mašta i unutrašnji život u pitanju.
      On skoro uvek čita pre spavanja, i nisu to nikakve strašne knjige… Vrlo često pije čaj dok čita, tako da – i to je ok.
      Inače, vrlo nemirno spava i bez napada straha, baš u skladu s dnevnom rutinom – nema mira minut jedan. Non stop je u pokretu…
      Hvala puno za komentar.

  • Snežana

    Kad sam bila mala, pričali su mi da sam trčala po kući, borila se, skakala, plakala…Nista se naravno nisam sećala. Genetika je čudo, moj sin isto radi, samo što ne trči. Ali pre neku noć je svirao frulu (!) (?). Mada je uglavnom preneražen koliko se plaši i gleda izbuljenim očima gde je to “čudovište” ili šta već. Kažu da je dobro da ga nateraš da priča dok je u tom bunilu, da kaže čega se uplašio, i onda se probudi i shvati da toga nema. Nama je uspelo to par puta, ali uvek ih je nazivao “To” i “Ono”. A, da i obavezno upalimo svetlo da se brže probudi.

    • blamamino Post author

      O ne, i kod vas je veselo 🙂
      Upalimo i mi, ali u hodniku ili susednoj sobi. Nekad ga ispitujemo više nekada manje, ali probaćemo sad to da pojačamo, po tvojoj preporuci. Te reči su uglavnom nepovezane pa nekad deluju jako smešno, a s druge strane me grize savest što se smejem dok se on plaši kao nikad…
      Sada smo malo mirniji, muž i ja, jer znamo šta nam je činiti, ali nikada nije svejedno, baš nikada…

  • Danijela / ŠtaSeKuva

    Draga moja, znam tačno kako ti je. I kod nas je slično bilo. Noćni strah je počeo kada je moj stariji imao oko 4 godine. Prvo bi sedeo u krevetu i nešto mrmljao, nepovezano pričao, a onda bi nastavio da spava. Ponekad bi ustao iz kreveta i šetao uznemireno po sobi, uglavnom u krug i delovao je dezorijentisano. Brzo bismo uspevali da ga vratimo u krevet i on bi nastavio da spava. Kasnije je slika bila mnogo gora. Vrištanje, plakanje, guranje, udaranje, bledo znojavo lice, širom otvorene oči kojima kao da gleda kroz tebe, lupanje srca koje si mogao i da čuješ i osetiš kako lupa. Niti nas je prepoznavao niti nas je čuo. Sve se to dešavalo u tom nekom stanju sna. Mislila sam da su to košmari, noćne more, da preživljava u snu sve što se dešavalo na javi. Spomenula sam to našem pedijatru i tada saznala da je to “noćni strah” i da se to dešava i drugoj deci, da će proći samo od sebe. Pročitala sam na internetu valjda sve moguće tekstove na tu temu kao i forume sa komentarima roditelja koji su to preživeli…

    Sve smo radili kao što si opisala: ranije smo večerali lagano nešto, pred spavanje smanjili aktivnosti, čitali lagane šaljive priče, pričali o lepim stvarima, kupali se, mazili. Izbacila sam gomilu crtaća u kojima je agresivan sadržaj, u kojima su glasni, bučni i dinamični likovi. U toku tog napada pokušavali smo da ga smirimo na sve načine, ljuljanjem, pričali smo mu smirenim glasom, govorili da smo tu pored njega, da je sve u redu, da je to samo san, pokušavali da mu skrenemo pažnju na nešto…

    Uhvatili smo i ritam noćnog straha i shvatili da se svako veče javljao tačno jedan sat nakon što bi dete zaspalo. Naišla sam na neki tekst u kome sam pročitala da treba dete probuditi pre očekivane “epizode”. Budili smo ga da pije vode, da ide u toalet, ili bismo ga samo okretali i razbuđivali u tom prvom satu dok ne zaspi… Sve je to trajalo neke 2-3 godine, naravno u pauzama. Pojavi se, traje desetak noći, pa jedno vreme se ne dešava, onda opet krene i tako sve u krug. Ako me dobro služi sećanje bio je predškolac, ili je čak i u prvi razred išao kada smo imali zadnju epizodu noćnog straha.

    Nema ni leka ni recepta, to je tako kako je. Ali što je najvažnije, proći će. Samo izdržite. Ljubimo vas <3

  • Tina

    Ja sam isto kao mala imala nocne strahove, vristanje, plakanje, mama nije mogla da me probudi, vodila me kod psihologa, psihijatra, svasta nesto, ne secam se koliko sam godina imala, ali znam da me budila tako sto me ispitivala tablicu mnozenja, i palilo je 🙂
    I onda se meni desilo sa mojom cerkom, ali ona je bila mnogo mladja, negde oko godinu i po, dve, dok sam provalila da je to. Prvo sam mislila da su zubi, pa kad su svi zubi izbili, sta je ovo sad. Setim se sebe i kazem, to je to. Moja mama potvrdi, doktorka isto. Klasika. Vristanje, plakanje, pricanje u snu, kao da se ljuti i svadja sa nekim. Nicega se ne seca ujutru, naravno, sve po rasporedu. Otprilike dve godine je trajalo, spavala sam sa njom sve vreme (iako imam i mladjeg sina), pokusavala da je probudim, retko mi je uspevalo, uglavnom je jos vise vristala jer me nije prepoznavala. Pevala sam joj, pricala, nista nije palilo. Ja sam izabrala da je ne diram, jer sam procitala negde da ih ne treba buditi. I prestalo je. Sada ima 4 i po, i povremeno se zaplace u snu, ali ni blizu onako kao ranije. To je moje iskustvo. Nadam se da ce i kod vas prestati uskoro. <3

    • blamamino Post author

      Hvala Tina za deljenje iskustva. Dobro je da vam je to prošlo.
      Mi i dalje ne spavamo…
      Jedna čitateljka mi se javila mejlom i rekla da je dobro malo “tumbati”, prevrtati dete kad zaspi, pa nakon sat, dva… u tim satima kada se najčešće javljaju napadi. Probali smo i to neku noć i nije se budio tada. Da li zbog prevrtanja ili ne, ne znam…
      Hvala ti 🙂

  • Jelena

    Moj sin od 3 godine se probudi skoro uvek u isto vreme, fiksira pogled za jednu tačku u nekom delu sobe u kojoj spava i prstom pokazuje u tom pravcu i ništa ne progovara. Neće tu da ostane da spava iako sam ja pored njega. Neki put me plaši takvim ponašanjem.

    • blamamino Post author

      To je to. Samo što je blaža varijanta, bez plakanja, vikanja, lupanja srca i ostalog…
      Probaj ga i ti (kao i ja što sam počela) prevrnuti na drugu stranu, okrenuti tek toliko da im se razbije taj čvrsti san… malo pre tog određenog vremena. Nekada uspeva. Vredi pokušati.
      I ja sam se jako plašila, sada je malo bolje, ali nikad mi nije svejedno.

  • Gavric Jasna

    Mi imamo slican problem.U pitanju je devojcoca 11 godina.Pocelo je sve sa buncanjem u toku noci,nerazgovetnom pricom nekim nerazumljivim jezikom.Umirivali smo je pricom, zagrljajima i sve bi se vracalo u normalu.Ujutro se nicega ne bi secala.Onda je dosla noc lada je pocela da otkljucava brata pod izgovorom da ide svojoj kuci.Od tada sakrivamo kljuceve kad uvece zakljucamo stan.Pre mesec dana smo imali novu scenu u vidu trcanja po kuci i po prvi put je razgovetno pricala.Bezala je od nekoga i uporno govorila da tata i ja mora da bezimo.Sad smo trenutno na moru i ovde smo imali situaciju .Prilikom razgovora sa pedijatrom rekli su nam da je to faza pred pubertet i da ce proci. Do tad se snalazimo i trudimo da ne bude posledica.Ona se na svu srwcu nicega ne seca.

    • blamamino Post author

      Iz vašeg primera se vidi da su “situacije” maštovitije što je dete starije. Moj Igor ne ustaje iz kreveta, niti se šeta, recimo. Samo što su napadi jaki, počevši od napetosti mišića pa onda svega ostalog. Kod vas (bar mi se tako čini) nije toliko telo izloženo stresu i šoku, koliko sve liči na mesečarenje. U svakom slučaju, nije prijatno.
      Malo mi je dijagnoza pedijatra “klimava”, tj.nadam se da vam je dao još neki savet, jer ovo “proći će” mi deluje malo bezveze.
      Hvala Jasna za komentar.