Jedna činjenica o dojenju, o kojoj se ćuti 2


Kako opisati emocije mame koja doji svoju bebu?

Ima li reči koje mogu opisati tu lavinu osećanja?

Ako ste i vi dojile ili dojite sada, verujem da znate da je jako teško rečima iskazati šta majka sve oseća u minutama dojenja.

Neopisivu ljubav, nežnost, pažnju, zahvalnost, brigu, odgovornost, želju, skromnost, blagost, osećaj sigurnosti, beskrajnu sreću i radost. Sve zajedno u istom momentu.

I pošto ove emocije opijaju naše telo svakoga dana mnogo puta, potpuno je prirodno da postanu deo nas, nas kao žene i majke, a prvenstveno kao majke.

Dobijamo tada još veće i jače majčinske nagone, a vođene hemijom i biologijom našeg bića, ono polako postaje zavisno o lepoti emocija koja nam pruža dojenje.

Jednostavno, dojimo i uživamo u svim blagodetima tog stanja.

I želimo da to uživanje traje.

Pre i u toku samog dojenja, slušamo savete i učimo kako da poboljšamo dojenje, šta da radimo pre i posle podoja, šta da radimo s viškom mleka, itd.

Bilo bi jako lepo kada bi svaka majka mogla da ima oslonac po pitanju ovih saveta u svojoj školi roditeljstva, u svom gradu.

Tada bi mogla biti mirna i rasterećena, jer bi se bolje pripremila za dojenje i saznala nešto novo, što možda nije znala.

Možda nešto poput ovog, o čemu govori pedijatar Snežana Stojčić:

 

Međutim, ono što se dešava, a o čemu se jako malo ili uopšte ne govori, jeste da DOJENJE PRESTANE.

Ponekad našom voljom, ponekad bez.

Ponekad zato što tako  želimo ili  moramo, a ponekad zbog gubitka mleka iz brojnih razloga.

U svakom slučaju, odvajanje bebe iz naručja u kojem se doji, može biti vrlo emotivan i stresan za majku.

Meni su se desile dve različite situacije: prvo dojenje je prestalo nakon godinu dana, vrlo laganim i mirnim gubljenjem mleka, za koje sam mislila da je normalna reakcija mog tela nakon tog perioda dojenja.

Međutim, drugo dojenje je naglo prestalo nakon samo četiri meseca dojenja, zbog veoma stresne situacije u kojoj sam se našla.

Tek tada sam se upoznala sa pravim posledicama ovog problema.

Moja beba u tom periodu nije hranjena čvrstom hranom i ja sam bila bukvalno očajna.

Nije nikada hranjena na flašicu, i ja sam se plašila kako će se navići, tako odjednom.

To je ogroman šok kada jednog dana dojite a već drugog vidite da u dojkama nema dovoljno mleka, da beba plače i da je očigledno gladna.

Takvo stanje je kod mene izazvalo ogromnu emotivnu paniku, da sam dugo vremena, svaki put nakon hranjenja mlečnom formulom ili mlekom, stajala nad krevetićem i čekala: da li če se probuditi ili će lepo spavati.

Bila sam bukvalno očajna.

Flašicu je uporno odbijao.

Toplo mleko sam mu davala malom kašičicom i plakala.

A plakao je i on.

Jer nije navikao da pije iz nečega tvrdog i hladnog, navikao je da siki toplu maminu siku.

Plakali smo tako dva meseca.

On se privikavao polako, a ja sam mrzela ceo svet.

I sebe, i posao, i stambeni kredit zbog kojeg sam dobila prve sede, i sve što se srušilo  na moja ramena, a što sam morala da delim sa svojom bebom.

Sve one divne emocije koje sam na početku nabrojala, zamenile su emocije nemoći, odbačenosti, beskorisnosti, jada, očaja i tuge.

Trudila sam se da budem dobra na drugim poljima, da blistam bar tamo gde mogu, da mazim, ljubim i ninam i kad treba i kad ne treba. Često sam preterivala, grešila, malo poranila s uvođenjem keksa u mleko i kašicom od jabuke, ali najiskrenije – davala sam sve od sebe.

U svom tom očaju, i on se trudio da bude dobar koliko to jedna beba može biti, pa je pokorno prihvatao polako sve što sam mu davala. Sa formule koju je od starta odbijao, prešli smo na kupovno mleko. Sve mi je to bilo nekako malo, nedovoljno, jer nikada tako hranjen nije pokazao onu sitost koju je pokazivao nakon podoja.

Bila sam stalno zaokupljena brigom – da li je gladan, i sa ogromnim olakšanjem sam dočekala šesti mesec, kad smo počeli s uvođenjem čvrste hrane.

O, koje je to olakšanje bilo!

I koje psihičko rasterećenje.

Jer bilo mi je jako teško preživeti ono očajno stanje, koje je ponekad imalo oblik depresije. To osećanje koje sam JA, mojom krivicom donela u naš život, i uskratila tu jedinu i osnovnu potrebu svojoj bebi. Osećanje da je ZBOG MENE sada gladan a ja mu ne mogu odmah pomoći.

Taj osećaj griže savesti ima ogroman uticaj na psihu svake majke, i potrebno je dosta truda da bi on bio pobeđen.

Nikada zaboravljen.

Ja sam ga lečila dobrim apetitom svog malog dečaka nakon šestog meseca, njegovim punim stomačićem i dobrim snom. Kada su obraščići ponovo ličili na dve loptice, znala sam da je našoj zajedničkoj drami došao kraj.

I bila presrećna zbog toga.

img_5100

Verujem da je cela ova drama mogla i brže i lakše da se završi da sam potražila stručnu pomoć.

Samo što sam ja, kao i većina majki, pokušavala da sakrijem ceo taj užas od svih, tražeći rešenje sama.

A nisam morala.

Mogla sam otići kod psihologa, ginekologa, pedijatra ili nekog drugog stručnjaka, i tražiti savet. Sada znam.

Ako i vi, kojim nezvanim i nesrećnim slučajem dođete u ovakvu ili sličnu situaciju, setite se moje agonije i što pre skratite vašu. Neke žene u ovakvim situacijama obole od depresije, anksioznosti i drugih psihičkih bolesti, kasnije sam to saznala.

Ukoliko imate priliku, spremite se i pre nego se ona dogodi. Razgovarajte sa vašim stručnjakom od poverenja u školi roditeljstva koju pohađate, a koja postoji u vašem okruženju.

Zato što je to nešto što se dešava, zato što je to nešto o čemu se ne govori, a zato što je to jako, jako važno. 

Jeste li imale ovakav ili sličan problem?

Kako ste se izborile s njim?

Ostavite komentar, podelite iskustvo i pomozite nekoj mami na taj način.

Tekst nastao u saradnji sa kompanijom Rosa, koja kroz projekat Škola roditeljstva, radi na tome da sve mame u Srbiji dobiju šansu da stručnjacima postave sva pitanja koja ih muče u periodu dojenja i odgoja bebe uopšte.

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 thoughts on “Jedna činjenica o dojenju, o kojoj se ćuti

  • Mirna

    Ja sam isto prvi puta prolazila jako mučno razdoblje zbog dojenja. Imala sam mlijeka, ali je M jako puno pljuckala. Izludila me okolina komentarima da je to zbog moga mlijeka, išlo je tako daleko da su zaključili kako sigurno imam bakteriju u mlijeku :(. To sad možda zvuči smiješno, no prije 11,5 godina bila sam na rubu očaja. Prvo dijete, nesigurnost, hormoni, jednostavno je bilo previše.
    Odlazila sam s njom kod dječjeg doktora, govorio je da je sve ok, malena je dobivala i na kilaži, ali pljuckanje se nije smanjivalo. Od stresa i pritiska jednostavno je mlijeka bilo sve manje. Samu sebe krivim samo zbog toga što nisam potražila stručnu pomoć, pomoglo bi nam objema.

    Super je da govoriš o ovoj temi!