Da li gej muškarci stvarno, ali STVARNO žele decu? Blog intervju 4


Kada je u februaru ove godine pokrenuta priča o pomaganju parovima koji ne mogu prirodnim putem dobiti decu, putem Zakona o neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, digla se kuka i motika na ovaj predlog. Ali ne zbog parova koji se godinama trude dobiti dete (oni su po difoltu zaboravljeni već u drugoj sekundi), nego zbog svih onih koji će na ovaj način dobiti bebu, a da za to prirodno nisu predispozicionirani.

Naravno, ovde se prvo i osnovno misli na gej populaciju, koja verovatno ni sama nije propratila ovaj zakon u skupštinskoj proceduri, koliko mrzitelji LGBT lično.

Verujem da se ovoj temi naklanjaju ljudi koji su očajni u svojim pokušajima da se ostvare kao roditelji i da im na pamet ne pada ništa drugo, do da tu želju i ostvare.

Ali, pošto je nama Srbima u genetskom kodu, zastavom i ustavom naređena mržnja prema gejevima, mi smo se (a šta bi drugo) okomili baš na njih.

Zanimalo me je – da li gej ljudi zaista žele decu?

Da li su oni jedva čekali da im ponudimo jajnike na tacni, prodamo matericu ili doniramo porođaj?

Odlučila sam da prave odgovore potražim na pravom mestu.

U glavi mog dragog gej momka, Srbina koji živi i radi u Francuskoj, veoma popularnog blogera, ali – ono što je meni najbitnije – veoma inteligentnog i samosvesnog čoveka koji sa obe noge stoji na zemlji.

On se zove Aleksandar Lambros.

Ako kojim ludim slučajem nikada niste čule za njega, čitajte njegov blog i pratite ga na fejsu, jer da vam tri dana ovde pišem o njemu – ne bi stalo.

Živi u srećnoj, zakonom uređenoj vezi sa svojim partnerom, i ne zarezuje nikoga za suvu šljivu zbog komentara.

Aleks vodi i blog sa svojim fotografijama, bio je bloger B92, pisao za razne portale, davao intervjue za “ne zna ni on više koga”. Hejteri kažu da je lud, a ja kažem da je ludo, najluđe iskren čovek, verovatno jedan od najiskrenijih koje ćete u životu sresti. Kod njega nema maski niti celofana, on puca, a vi kako hoćete.

Znate one ljude koje ili obožavate ili mrzite?

E – to je Aleksandar.

Moje mišljenje ste saznale samim njegovim pojavljivanjem na mom blogu, a ja sam bila slobodna da ga pitam nešto što verujem da mnoge zanima.

Pročitajte mišljenje gej momka, razmislite realno i dobićete sve odgovore na pitanje:

Da li gej muškarci stvarno, ali STVARNO žele decu?

Da li je tvoj odlazak u Francusku u direktnoj vezi sa ostvarivanjem gej prava, koja su u Srbiji još uvek misaona imenica?

Pa i jeste i nije. Mislim, nikad nisam razmišljao o tome da se preselim u Francusku, još manje zbog ostvarivanja gej prava. Jesam razmišljao o odlasku i životu u inostranstvu, ali ne konkretno u Francuskoj, verovatno najviše zbog toga što nisam govorio jezik. Ali, eto, desila mi se. Tačnije ljubav u Francuskoj mi se desila, pa sam se preselio.

Neverovatno je kako se ljudima, meni makar, menja perspektiva u skladu sa iskustvima kroz koja u životu prođu. Meni je potpuna obespravljenost u Srbiji bila nešto takoreći prirodno i normalno, i moja eventualna nadanja išla su u smeru opuštanja atmosfere, da eto i Srbija ima svoja gej mesta u koja će ljudi moći da se okupljaju bez straha da ih neko ujutru sačeka s bejzbol palicama, da ljude ne love i tuku po ulici zbog toga što su femkasti ili nenormativno obučeni, da se roditelji ne odriču svoje dece i takve stvari.

Brak i usvajanje dece?

Pa čak i za moju revolucionarnu maštu je to bilo previše da zamisli. Sad, posle šest godina života u Francuskoj, gde svog muža bez ikakvog problema mogu da držim za ruku na ulici i da ga poljubim u javnosti, gde su na poslu svi znali da sam gej i oženjen (tačnije u građanskoj uniji) a to čak nije budilo ni radoznalost, gde ljudi kad me zovu na okupljanja i proslave kažu „povedi muža“ i slično, meni Francuska izgleda nedovoljno slobodna.

Je l’ vidiš šta znači svest o nečemu?

Ono malo što je u Francuskoj ostalo da se uradi meni sada deluje kao goruće i neodložno. Juče je bio Međunarodni dan protiv homofobije pa si na TV mogao da vidiš razne reportaže i svedočenja i statistike o stanju LGBT prava u Francuskoj. Čuo sam i da ovde ljude šikaniraju, roditelji odbacuju decu, pedere presretnu i tuku, a među mladim gejevima je procenat pokušaja samoubistva 30%.

Kad je u Francuskoj teško biti gej, zamisli kako je ljudima u Srbiji. Naravno da ih poznajem mnogo. Užasno me boli to potpuno odsustvo empatije i solidarnosti kod nas. Solidarnost je inače slaba nevezano za gej problematiku. Zbog toga nam je svima loše.

Naravno, tu su objektivne okolnosti koje ne sporim, ali da smo više solidarni i da više osećamo patnje drugog, svima bi nam bolje bilo. U to sam ubeđen.

Kod nas se, međutim, objašnjava da gej prava nisu prioritetna, štaviše da ona idu na uštrb nečijih drugih prioriteta. I kao što srpski novobogataši svu svoju psihičku bedu leče bahaćenjem nad sirotinjom, tako i mnogi obespravljeni i besni nalaze leka svojoj bedi, i materijalnoj i duhovnoj, u iživljavanju nad gejevima.

Možda ja kao savremenik nemam pravu sliku i uvid u stvari. Možda se stvari i kod nas pomeraju na bolje, ne znam. Ali nemam takav utisak. Štaviše, primećujem čak i neku regresiju sveopštu. Opet, možda je to sada moja francuska perspektiva, ne znam. Uglavnom, nepodnošljiva mi je pomisao da za svog života neću videti konkretnu promenu na bolje. A stalo mi je, delujem i rečju i delom koliko mogu.

Dok sam radio kao profesor u srednjoj školi u Srbiji pokušavao sam koliko je bilo u mojoj moći, i koliko je to bilo bezbedno ili na ivici bezbednog, da sa đacima razgovaram i na tu temu. Jednom sam pred upornom otvorenom agresijom jednog šesnaestogodišnjaka koji je sve vreme dobacivao „treba ih umlatiti, treba ih tući“ odlučio da zaigram na kartu izazivanja empatije … rekao sam mu „Govoriš tako a zamisli da je to tvoj rođeni mlađi brat“ (koga sam znao da ima). Prosto je poskočio sa stolice i zagrmio „Ubio bih ga!“. Šesnaest godina. U kakvom to okruženju rastu ta deca?

Da li i gej muškarci razgovaraju o deci, nakon što stupe u brak, tj.nakon što započnu ozbiljniji deo tada već porodičnog života?

Pa kao i hetero muškarci. Neki da, neki ne. Neki žele decu, neki ne žele. Nema tu nikakve posebnosti vezano za pitanje roditeljstva.

Da li gej muškarci stvarno, istinski žele decu?

Opet ista stvar, neki da, neki ne.

Da li ti lično, kao zreo i oženjen muškarac, želiš da te neko zove tata?

Zaista ne umirem za tim. Sad ću da priznam stvari koje će možda da uruše popularne i rasprostranjene mitove podgrevane popularnom kulturom, o gej muškarcima kao osetljivim očinskim dušicama koje neizmerno pate zbog nemogućnosti da se ostvare kroz očinstvo, i koji su po pravilu bolji očevi od heteromuškaraca, a za koje osećam da se moraju reći.

Homoseksualnost nije nikakva garancija dobrogočinstva.

Naravno, ima gej očeva koji su bolji od nekih heteroseksualnih očeva, ali ima i heteroseksualnih muškaraca koji su bolji očevi od nekih gej očeva.

Dalje, str8 ili gej, potpuno je legitimno ne želeti imati dete.

Iz kakvog god ličnog razloga, uključujući tu i sebični hedonizam.

Nebojša Glogovac u jednom filmu kaže –

Ne bih imao dete, pa ni za šta na svetu. Šta treba, da ga maltretira neka budala, je li? Da ode u rat? Da dobije rak? Da ga ubije neki idiot na ulici? Da se zlopati celog života da zaradi nešto i da ostane bez igde ikoga i ičega? I sve to da bi na kraju umro. Pa nisam ja sadista! –

 

Nisam baš na toj liniji, ali pomislim često da je svet suviše zastrašujuće mesto da u njega pustiš biće koje voliš. Onda, tu je i moja samoopsednutost  koja je pala na plodno tle „godina koje su pojeli skakavci“, pa me prati osećaj da sam mnogo propustio od života i da samom sebi dugujem toliko toga.

Treba mi mnogo vremena i slobode za sebe i nemam problem da to i potvrdim.

Dalje, imam i dve bratanice koje obožavam.

Pa pripremam sebe da im jednog dana, kad se možda umorim od sebe, pružim ono što moj brat možda ne može da im pruži. Eto. Više mi znači da budem ostvaren kao pisac recimo, nego kao otac.

Al’, evo da priznam i to, prođe mi glavom povremeno, da tamo negde ima neko dete, napušteno ili bolesno ili gladno, koje bih mogao da spasim i usrećim. Znam da imam kapaciteta za to i ne isključujem tu mogućnost. Znam i da mogu biti dobar otac jer sam uspeo da sačuvam, u meri koja je možda veća nego kod drugih, dete u sebi. Mislim da je to za roditeljstvo važno.

Da li ste ti i tvoj izabranik razgovarali o tome?

Jesmo. On često poteže tu temu. Mene su u par navrata poznanice lezbejke pitale da im dam spermu. Razmišljao sam al’ na kraju ništa od toga nije bilo. Nismo uspeli da dogovorimo obostrano zadovoljavajući način podizanja tog deteta.

On želi više nego ja da bude otac. Njegova najbolja prijateljica, koja je u godinama kad joj otkucava biološki sat a nema partnera, želi da rodi njegovo dete. Mnogo razgovaramo o tome u poslednje vreme. I šta će na kraju biti, ne znam sad da ti kažem. Uostalom, moj partner ima razne sumanute ideje, od kojih je jedna i ta da živimo u Srbiji, koju on baš voli. (Smeh)

Da li vam nedostaju deca, da upotpune bračnu zajednicu?

Meni ne. Ja sam zaista srećan sa mačkom koju imamo. A ponekad me mrzi i njoj da promenim pesak jednom u nekoliko dana a kamoli deset puta dnevno bebi pelene.

Svestan sam kako ovo dekadentno i narcisoidno može da zvuči nekim od tvojih strogo normativno formatiranih čitalaca, ali je tako. Moj život, moja stvar.

Nego, hoću još nešto da kažem, ako mi dozvoliš, pošto si već nekoliko puta pomenula brak i bračnu zajednicu.

Ja duboko prezirem tu hrišćansko-buržoarsku instituciju kojoj je cilj normatiranje pojedinca kroz kastraciju libida i životne radosti za potrebe nadzora i takozvanih viših društvenih ciljeva.

Verujem u privremene hedonističke ugovore između dve ili više osoba. Da sam strejt, nikad se ne bih oženio.

Meni je brak zanimljiv samo zato što mi je zabranjen. I zato što izluđuje crkvu i banalne desničare.

Za potrebe mog administrativnog statusa u Francuskoj sasvim mi je dovoljan PACS (civilna unija) u kojoj već jesam, al’ ja hoću da se oženim samo zbog toga što je Srbija među tih nekih desetak zemalja čiji državljani ne mogu da sklope istopolni brak s državljanima Francuske zbog tamo nekakvog međudržavnog sporazuma koji je još na snazi.

I to u narodnoj nošnji, i da mu pevam „La Vie en Rose“, a on meni „Gusta mi magla padnala“, tradicionalnu svadbarsku pesmu sa Kosova odakle vučem poreklo.

Jer moja ljubav nije ništa manje dostojna od bilo čije druge.

Da li veruješ u teoriju da muškarci jedino ne mogu da doje, a sve ostalo u vezi bebe – mogu da urade?

Nije to nikakva teorija, to je životna činjenica. Znam apsolutno sve oko bebe. I to sam vrlo rano naučio, devet godina sam stariji od mog brata, i poprilično sam učestvovao u njegovom podizanju.

Da li se slažeš da javnost ima više empatije prema gej ženama, kada je usvajanje dece u pitanju?

Ne znam, moguće zbog tog famoznog majčinskog instinkta, valjda.

Ljudi imaju razne fantastične predstave o gej očevima, uglavnom kao o pedofilnim predatorima koji decu žele samo zbog toga da bi ih seksualno zlostavljali.

Jezivaje ta priča koju bogobojažljivi besomučno ponavljaju, pogledajte samo komentare ljudi na forumima i ispod vesti koje se tiču gej pitanja.

Pedofilija je bolest koja nema veze sa seksualnom orijentacijom. Naravno da ima pedofila gej, baš kao što ima i heteroseksualnih pedofila. Pa niko ne govori o zabrani usvajanja dece heteroseksualnim parovima.

Tu je onda i ona priča o tome šta će, zaboga, postati dete koje je odgajio homoseksualni par?

Pa razne su mogućnosti, baš kao i sa decom heteroseksualnih parova. Neko pilot, neko kuvar, neko muzičar, neko sportista … jedno je sigurno, šanse da postane homofobni šupak su minimalne.

Istraživanja pokazuju da su deca koja su rasla s homoseksualnim roditeljima, po pravilu tolerantnija prema drugima. Isto tako homoseksualni parovi su spremniji da usvoje dete koje heteroseksualni po pravilu gledaju da izbegnu – druge boje kože, bolesno, autistično, itd.

Što se tiče buduće seksualne orijentacije deteta koje je podigao homoseksualni par, sve i da je tačno, a nije, da će postati i sami homoseksualci, pa šta?

Pa šta ako će da budu homoseksualci u krajnjoj liniji?

Jel to više bitno od toga da im je neko pružio brigu i roditeljsku ljubav?

Ali, evo da umirimo bogobojažljive … Nema ni jednog dokaza da deca homoseksualnih parova po difoltu postaju homoseksualci. Naravno, neka će biti gej, baš kao što i među decom heteroseksualnih parova bude onih koji su gej.

Da li treba nešto reći deci, povodom cele ove priče?

Što se tiče toga šta da kažete deci … ne recite ništa.

Nema deteta koje se rodi kao rasista, hrišćanin, musliman ili homofob, mi smo ti koji to stvaramo od njih.

Mladi roditelji koji prate tvoj blog, ili oni koji planiraju da postanu roditelji, među ostalim rizicima koje roditeljstvo sa sobom nosi, moraju računati na to da je moguće da imaju gej dete.

I ta mogućnost nije čak ni mala, ako bi statistikom da se uteše, skoro pa da je jednaka izgledima da vam dete bude levoruko.

Budite svesni toga da ne stvarate novi život za sebe, nego za njega, tj nju.

Nema većeg izraza roditeljske ljubavi od brige za detetovu sreću.

Nažalost, poznajem previše slučajeva gde su roditelji na krajnju psihičku bedu osudili ne samo svoje dete, već i sebe same. Za mene je to težak zločin. Pored toga što mislim da su ti ljudi očajni roditelji.

Roditelj koji ne staje u zaštitu sreće svog detata je loš roditelj.

 

fotografije – privatna arhiva Aleksandar Lambros, zakon o autorskim pravima

 

Imate li komentar?

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

4 thoughts on “Da li gej muškarci stvarno, ali STVARNO žele decu? Blog intervju