Kada reći detetu da Deda Mraz ne postoji?

Jedna od najlepših i najmilijih roditeljskih laži, jeste ona o postojanju Deda Mraza.

∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗∗

Zar to nije divna priča?

∗ Najlepša je jer su sve njene boje, dodiri i ukusi tako čarobni, novogodišnje crveni, sa čokoladom i cimetom, sa zlatastim šarama i ornamentima dalekih snežnih predela, sa nasmejanim životinjama i vrednim patuljcima, sa preslatkom muzikom koja se ne zaboravlja nikada i nikada.

∗ Najmilija je jer se sve te priče i boje toliko zalepe za srce i sećanje, pa traju i vesele čoveka, pa teraju na osmeh svaki put kada pogledamo fotografije naše uplakane dece u krlima nekih kvazi-Mrazova, retke prilike u kojima naša deca plaču a mi se smejemo.

Ovo nije priča za roditelje koji ne žele stvarati novogodišnju bajku sa Deda Mrazom. I to je ok. Svaki roditelj ima pravo da kreira dečje shvatanje sveta onako kako misli da je najbolje.

Ovo je priča za roditelje koji se trude detinjstvu dodati malo bajkovite novogodišnje radosti. I vi svojoj deci nudite ovu bajku? Odlično. I ja sam to radila. S uživanjem! 🙂

I tek sada, s ove distance, moram reći da je to u stvari – savršena laž. Jer sve vreme dok je trajala, nisam je tako doživljavala. Bio je to samo jedan od roditeljskih zadataka koji sam ispunjavala s ljubavlju.

Brižno sam slušala njihove želje, kupovala poklon po poklon, sakrivala vreće u potkrovlju i podrumu, izmišljala telefonske razgovore sa Deda Mrazom, prenosila nepostojeće poruke… I sada imam osmeh na licu, kad se setim. Čim su naučili slova, pisali smo pisma, redovno, odmah početkom decembra, kako bi Deda imao vremena sve pripremiti… Jer, znate li vi koliko je dece na svetu?!… 🙂

moja Ivana, 2005., kada je imala 3 godine

Kada mališani čuju od drugara u vrtiću, od komšijske dece, ili od nekih starijih ljudi koji žele biti duhoviti ili „smestiti“ roditeljima – da Deda u stvari ne postoji – počinju premišljanja u njihovim glavicama, počinju pitanja i zapitkivanja.

Sumnja je probuđena.

I onda se desi taj Momenat. Taj surovi, realno surovi momenat kada shvatite da to više nema smisla, da to više nije dete koje treba varati, da druga deca pričaju druge priče…

I šta onda?

Kako u rečenici „DEDA MRAZ NE POSTOJI“ srušiti bajku, srušiti željice i nadanja, srušiti svu dosadašnju sreću i radovanja, uništiti… Deda Mraza!?

Meni to uopšte nije bilo lako.

Čak štaviše.

Može će zvučati i smešno, ali ja se uopšte nisam dobro osećala.

Nakon rušenja svih onih novogodišnjih dečjih osmeha, takođe je neprijatno i sebe predstaviti kao varalicu i prevaranta.

Razmišljala sam dugo da li da to uradim u predškolskom periodu ili kada krenu u prvi razred. Ipak sam se odlučila za predškolski. Tada su već dovoljno veliki da razumeju određene stvari, a tada i najviše ragovaraju o Deda Mrazu sa drugarima u vrtiću. Drugari imaju različita mišljenja na ovu temu, a deca koja ne veruju u Deda Mraza svojim pričama bude najveću sumnju. Zato mislim da je nabolje baš tada razgovarati sa decom i razrešiti dvoumljenja.

Oboje su imali po 6,5 godina kada su čuli ISTINU. Tužnu vest.

Oči su im ostale na mojima, nije bilo puno pitanja, osim otvorenih usta i neverice.

„Stvaaaarno?

A ko je onda donosio poklone?

A je l` stvaaaaarno ne postoji?“

Nakon toga su ćutali i verovatno u svojim glavicama pretresali sve mogućnosti, strahove i nadanja koja su pala u vodu.

Ono što je neophodno, bez obzira koji termin i koju godinu deteta izaberete za sopštavanje ove istine, jeste detaljno objašnjenje o svemu i obećanje da će se sreća nastaviti u nekoj novoj knjizi u kojoj nema bajki, ali ima mnogo lepih priča.

Dete će razumeti. Verovatno će trebati malo vremena da presabere sve u svojoj glavici, ali će ipak uspeti da vaše priznanje mnogo lakše prihvati,  nego što ćete to moći vi.

Mi još uvek pišemo pisma Deda Mrazu.

Iz navike, valjda.

Iako su već veliki, sviđa im se još uvek da žele i nadaju se da ću im baš to kupiti.

Poklone dobijaju pred Novogodišnju večeru, a ja se trudim da ne budu u sobi kada ih donesem i stavim pored jelke. Pa se onda svi kao iznenadimo i smejemo. Još uvek ih raduju.

Priznanje detetu da Deda Mraz ne postoji, još je jedna u nizu velikih životnih raskrsnica na kojima se kad-tad nađemo.

Ne možemo je zaobići niti preskočiti. A i što bismo? Kada je Deda Mraz donosio tako divne, medene uspomene i ostavio nasmejana sećanja u glavicama naših najdražih patuljaka. 🙂

 

Šta vi kažete?

Još uvek živite ovu divnu bajku?

Ili se spremate reći istinu?

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 thoughts on “Kada reći detetu da Deda Mraz ne postoji?”