Predškolsko obrazovanje

„Ma daj, molim te, šta će malo dete da uči? Pa nije još ni krenuo u školu!“

„Naučiće, ima vremena!“

„Ko je mene učio, pa šta mi fali?“

„A šta će učiteljice da rade, ako ga ja naučim sve?“

Ovo su komentari roditelja koje godinama slušam a koje govore roditelji predškolske dece. Mudrovanja su naravno subjektivna, uglavnom bez konkretnih činjenica i dokaza. A činjenice su iz godine u godinu sve poražavajuće. Nažalost.

Iako sva deca na kraju predškolskog programa u vrtiću dobiju papir da su završila pripremni program, vrlo često, mnoga od njih od tog programa imaju samo to – papir. Ne bih sada o tome ko je kriv. Krivi smo svi, svako na svoj način. Roditelji se oslanjaju na vaspitače, vaspitači se pravdaju zakonom koji im ne dozvoljava bilo kakvo primoravanje dece na rad, a deca – k’o deca – koriste svaki momenat da se igraju.

Nažalost i međutim, ŠKOLA NIJE IGRA. Bez obzira kako razigrano izgledaju savremeni udžbenici i bez obzira kako se sistem trudi da od škole napravi igraonicu.

Dokaz za ovu tvrdnju su rezultati, iz godine u godinu sve lošiji. U klupe prvog razreda sedaju brojna deca koja ne znaju ni slova, ni brojeve, čak ni boje, a ponekad ni koja je leva a koja desna strana. Poznaju samo teme iz svakodnevnog života, ono što su naučili sami, a vrlo često bolje poznaju latinicu nego ćirilicu, zbog svakodnevnog sedenja ispred kompjutera. (U Srbiji je ćirilica osnovno pismo i uči se pre latinice.)

Koliko je roditelja koji će samostalno raditi s decom kod kuće?

Koliko je vaspitača kojima će obrazovne aktivnosti biti ispred slobodnih aktivnosti?

Koliko je dece koja će sama uzeti papir, olovku i vežbati sama?

Žao mi je, ali moram kritikovati nas roditelje, pre svih ostalih.

Prvo što ćutimo pred sistemom koji nam od dece pravi test objekte ideja koje provereno ne rade.

Drugo što ćutimo pred svim novokomponovanim predškolskim programima, koji imaju za cilj samo nečiju zaradu.

Treće – što uvek kasno shvatimo da je neznanje našeg deteta – naš problem.

AKO SMO PAMETNI LJUDI, BUDIMO MUDRI RODITELJI.

Jako je važno da budemo svesni jedne ne baš tako prijatne isitne: ne možemo dete privoleti na učenje u šestoj godini. Niti ga tada možemo naučiti da sedi na stolici 45 minuta, da pravilno drži olovku, navežba akomodaciju oka i sve ostalo što je trebalo da ga naučimo do tada. Tada je za većinu dece kasno.

Učite svoje dete da sedi na stolici 45 minuta. 5 po 5, polako. Krenite od najmlađeg uzrasta, ponudite nešto što će sigurno biti zanimljivo dečijoj radoznalosti koje ima… beskrajno!

Da pravilno drži olovku. Da što više piše i crta i vežba grafomotoriku. Da pita ono što ne razume. Učite ga da razmišlja rešavajući logičke zadatke sa primerima iz njegove sobe. Ne mora svaki put dobiti čokoladu, kupite mu “ Mali Zabavnik“. Izvedite ga napolje i pokažite mu kako izgleda drvo, cvet i kako zalazi sunce. Dozvolite mu da o prirodi uči u prirodi. Ako niste do sad, u poklone za rođendan obavezno ubacite i knjigu. Dovedite mu najboljeg drugara da uče zajedno…

Ako želimo petice i naš trud mora biti za 5.

Pravo je blago imati vaspitačicu/vaspitalča koji će uvek naći načina da zainteresuju dete za rad. Ali ako niste te sreće – moraćete se angažovati sami. Čekajući da se nešto promeni – vreme odnese male godinice i posle je teže nadoknaditi propušteno. Naravno, ako želite svom detetu dobar start, kao osnovu dobrog obrazovanja.

A koji roditelj to ne želi?

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Нема коментара “Predškolsko obrazovanje”