fbpx

Moj abortus – moja stvar

Abortus je definitivno TABU.

Nešto gubavo, zarazno i nedajbože stvar.

O abortusu pričamo tiho, u poverenju, lažemo da smo bolesne, da ležimo jer imamo neki virus…

Abortus je kao crna strana željene trudnoće: što više željenu trudnoću hvalimo i prepričavamo, to više abortus krijemo i ćutimo. I krivimo sebe, i slučaj, i situaciju… I krivimo sebe zbog tog čina, zbog vere, zbog osude, zbog posledica…

Zar ne mislite da je vreme da stanemo?

Da prestanemo slušati druge i KONAČNO čujemo sebe?

Da prestanemo da se grizemo zbog svoje odluke?

Da razmislimo kojim se to aršinima vodimo kada krenemo sa autoosudama?

Aršinima onih koji neće nositi tu bebu koju unapred žale, koji neće spremati pelene za nju, neće pomagati kada se rodi sa invaliditetom, neće pomoći njenom bolesnom ocu da plati struju, neće znati da li joj je majka bolesna nakon porođaja, neće imati pojma da li je imala danas za užinu niti plaćati kredit za kuću u kojoj bi ona mogla da raste?

Zar ne mislite da bi društvo ovom slučaju trebalo da ćuti?

Da gleda svoja posla. Da se razvija i čini boljim, a ne da se bavi statistikama. Čini mi se da je to sve što zna. Prvo nas baci u zatrovani verski sistem, pa truli obrazovni sistem, pa nas onda vuče po raspadnutim i siromašnim porodicama, gura po birokratskim i ekonomskim šupama, sve gledajući kako ćemo se snaći. I ako neka od nas, na tom putu snalaženja i pokušaja života, odluči da nešto – što je samo njeno NE ŽELI – onda je spremno da gurne ruke u njenu matericu, malo pročačka po prošlosti i idealima. I zato:

Dragi kreatori moga društva,

kada budete u stanju da od mog života napravite bajku,

da mi pružite sve lepote i zadovoljstva življenja na ovoj planeti,

obrazovanje, posao i život dostojan žene 21. veka,

kada budete čipovali moju matericu i položili puno pravo na moje jajnike,

kada dobijete supermoći da preformulišete moja uverenja i moju veru,

e tada, možda ćemo moći da pričamo o tome – zašto sam abortirala?

A sve dotle, dok se sama borim sa vašim lavovima u vašem kavezu, moj razum je samo moj.

I moj abortus – moja stvar.

Koliko god se vama činio pogrešnim.

Ovo je tekst solidarnosti sa svim ženama koje su odlučile kreirati svoj majčinski status onako kako su znale, mogle i htele u datom trenutku. Iako ja nisam nikada imala abortus, ovim tekstom od srca pružam podršku svim ženama koje se stide svoje odluke i svog postupka, potpuno nepotrebno.

Sigurna da bismo sve volele biti nasmejane majke, okružene gomilom dece u kućici sa belom ogradom, cvećem i toplim ručkom, ali, živimo na zemlji, ne u oblacima.

Zato – budite hrabre, drage moje.

Vaše telo je uvek vaše.

Kao i vaše odluke. 

Prati Mamino blago putemFacebookrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 thoughts on “Moj abortus – moja stvar”