Mame koje misle samo na sebe

Poznajete li neku ženu koja ima decu a živi kao da ih nema?

Ili živi skoro kao da ih nema?

Šta reći o tome, a ne biti vrlo neprijatan?

Pre nekih 7 godina videla sam malog dečaka na ulici, koji je bos stajao ispred svoje kuće, u pelenici i potkošulji, i plakao.

U tom plaču, već jecajući, govorio je “Mama…”

Mama je bila kod komšinice na jutarnjoj kafi. Bez zadrške, uobičajeno. Bez razmišljanja kako će njeno dete reagovati kada se probudi u praznoj kući. Bez razmišljanja da bi se to dete moglo preplašiti do granice frasa, šoka… Bez razmišljanja da bi ga neko mogao i oteti… Bez razmišljanja o detetu.

Ona je ženska otišla na kafu.

Jer joj se pije kafa.

Njoj se pije. Njoj se sedi. Njoj se ne čeka njeno dete.

Njoj se ne mazi nakon buđenja.

Njoj se ne pravi dečiji doručak.

Niti joj se ____________ (dopunite po želji)

Kako reagovati? Kako okrenuti glavu i reći – nije moja stvar?..

Jer će jednoga dana, u nekom budućem vremenu, ovo dete biti deo našeg društva, sa svim osobinama koje je izgradilo živeći pored ovakve majke.

Kako da vam se srce ne slomi i ne prokulja bes kada vidite kako se mnoštvo žena ponaša slično, u raznim životnim situacijama?

Koliko često srećete majke na ulici koje pričaju dok im deca plaču iz kolica, koje izlaze u grad u vreme kada treba da uspavljuju svoju decu, koje viču na svoje dete jer ono ne može više da bude mirno kod frizera…? Koliko majki poznajete čija deca redovno jedu kifle iz pekare i ono što donesu od bake? Sigurna sam da se možete setiti bar jednog primera.

Da li je majkama dozvoljen egocentrizam?

I koja je to granica između normalnog i preteranog slobodnog vremena za majku? 

Ako s jedne strane uzmemo u obzir sve negativne osobine “helikopter majki”, a s druge sve negativne osobine majki koje na prvom mestu u životu vide samo sebe, normalno je i prirodno da se odgovor nalazi u zlatnoj sredini.

Ta sredina u ovoj situaciji može da predstavlja trenutak kada su sve potrebe deteta zadovoljene. Ili bar one osnovne.

Kada je dete sito, obučeno, zaštićeno i spokojno.

Odlazak u drugu krajnost  “helikopter majke” ima takođe vrlo negativne posledice po dete; po nekima još i gore nego kod zanemerivanja, jer ne dozvoljava detetu razvoj na raznim poljima.

Za razliku od prezaštićene dece, deca majki koje misle samo na sebe, vrlo se brzo osamostaljuju. Što iz nužde da zadovolje svoje osnovne potrebe (da uzmu hranu, da se obuku, da urade domaći…), što zbog činjenice da više vremena provode sa osobama koje ih ne štite toliko, koliko bi to radila brižna majka.

Prvo pitanje koje sebi postavimo, kada se sretnemo sa majkom koja misli samo na sebe, jeste – zašto je ona uopšte i rađala? Šta će joj dete kada ga ne gleda?

Verujem da se odgovori kriju u zadovoljenju još jedne lične taštine, tj. u ostvarivanju te žene kao majke. S tim što majčinstvo u ovom slučaju služi kao titula, kao kruna koja ponosno treba da se predstavlja javnosti. Samo još jedan egocentrični, samodopadni čin na reveru samoljubive žene.

Kako reagovati? Kako okrenuti glavu i reći – nije moja stvar?..

Ispravljanje osobina odrasle žene teže je nego popeti se na Mont Everest.

Možda bi bilo korisno spomenuti naša zapažanja majkama koje su naše sestre, naše najbolje drugarice, naše vrlo bliske osobe. Ali, istinska promena ili korekcija ponašanja ipak ostaje lična stvar te majke.

Ono što možemo uraditi, ako dolazimo u kontakt sa zanemarenim detetom, jeste lično angažovanje u fizičkom ili psihičkom razvoju deteta. Ono može biti minimalno, kratko i na prvi pogled nedovoljno, ali sigurna sam da će tom detetu značiti mnogo.

Takođe, dete će poželeti ponovo pažnju koju je dobilo od nas, pa će s ljubavlju usvajati našu pomoć, bilo kog tipa: hrana, naučena pesmica, zavezana pertla, uživanje u društvu našeg deteta, napravljena fruzurica… Ovi mali gestovi tuđe pažnje biće dobri primeri, koji mogu pokrenuti zanemarenu decu u pozitivnom smeru, daleko od sveta u kojem centar njihovog obožavanja – njihova majka – gleda samo sebe.

Ukoliko zanemarivanje pređe granice zdravog razuma, ne treba se libiti za pozivom socijalnih službi, pa i policije u ekstremnim slučajevima zlostavljanja.

Da li majke koje misle samo na sebe i vole samo sebe?

Ako uzmemo u obzir količinu ljubavi i pažnje koju nesebično poklanjamo našoj deci, videćemo da je nemoguće odvojiti ta dva pojma. Iz toga jedino se da zaključiti da neke žene čin porođaja ne doživljavaju kao poseban čin, najradosniji u njihovom životu, nego i dalje svoju ljubav poklanjaju svojoj obožavanoj – sebi.

Nažalost, deca su nekim majkama samo ukras, samo dokaz da “i to mogu”, samo osveta za neku neostvarenu ljubav, samo bedni pokušaj da se proguta neka gorka istina, ili pak najefikasnija pomoć u kući. Žalosni su životi i tih neostvarenih ženskih sujeta, ali još žalosnije male i nedužne dečije sudbine.

Koliko god je u našoj moći, uvek treba pružiti prijateljsku ruku podrške detetu koje ne poznaje toplinu majčine ruke, koje ne uživa u svim onim ugađanjima i uživanjima koja svakodnevno pružamo našoj deci, ne razmišljajući da neke male okice večeras idu na spavanje bez pidžame, bez večere i pročitane priče.

Mislite o malim ljudima koji svoj spas nalaze u ćebencetu koje vuku po ulici, u životinjama koje dovlače u prljave krevete i u hrani koja im pruža jedino dnevno zadovoljstvo.

Znam da smo uvek tu za svoju, i znam da ćemo bar nekada biti tu i za tuđu decu…

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

8 thoughts on “Mame koje misle samo na sebe”

error: Content is protected !!