Priča o Ocu Stojanu

Uvek me praznični dani podsete na njega, mada nam je život još kako ukrstio puteve, te se srećemo skoro svakodnevno. Prolazak kroz groblje na putu do kuće, škole, posla, postao mi je toliko normalan i običan, da uopšte ne vidim baš ništa loše ni strašno u tome.

Retko kad prođem pored njegovog spomenika, a da mu se u mislima ne javim. Umislim tako da mi je to redovna opomena da mislim ispravno, baš kako je on mislio.

Iako on već godinama svoje molitve čita rame uz rame sa Svevišnjima koje je nosio u srcu, ja ne mogu da se otmem priči koju je podelio sa mnom, i svim malobrojnima koji su bili na mom krštenju, a ni utisku koji je ostavio kao čovek.

Takođe, on je u meni postavio temelje prave vere i pravog sveštenika, te se od tada gnušam nad delima onih koji se usuđuju tako se nazvati, a nisu mu ni do senke.

Iako u crkvu ne idem, svoju veru još jače nosim u grudima, ljubomorno je čuvajući. Zahvaljujući Ocu Stojanu.

Naime, kao dete odraslo u komunističkoj kući, vrlo se jasno sećam Titove slike na zidu prednje sobe, ali ikone nikako.

Vera je u naše sobe zakoračila stidljivo, i svi koji su slavili bilo koji dan crvenim slovima obojen, kao da su to radili skrivajući se od sebe samih. Nije tu bilo nikakve duboke vere, skušenosti, oprosta niti bilo čega duhovnog.

Da nisam ikonu videla kod druge babe, ne bih ni znala kako izgleda. Jer, brat i ja u crkvu nikad nismo vođeni. U školskim udžbenicima je takođe nije bilo.

Onda nagaziše godine rata, tuge i preispitivanja sopstvenih korena. Godine u kojima smo svi tražili svoje iskonsko, ono što nam Bog, sudbina, univerzum… dodelio ni ne pitavši nas – hoćemo li?

Spavajući u iznajmljenim sobama, sama, bez blizine onih koje zovemo najbliži, tražeći utehu i pomoć, imala sam veliku potrebu da svoje loše podelim, da si olakšam, i nekako su sve misli išle ka Njemu. Nisam to svesno birala, niti to naučila, jednostavno se desilo. Bezbroj puta sam se pomolila, sama na svom jastuku, zahvalila za dobar dan, polovinu hleba ili zdravlje.

Znala sam da to nije to, jer mene Bog nikada nije ni video, ni upoznao, i nisam bila sigurna ima li sve smisla dok se zauvek ne vežemo. Dok se ne krstim.

Ta moja odluka, devojke od 23 godine, bila je potpuno spontana, očekivana od svih koji su tada delili moju svakodnevicu.

Prve pripreme za moje krštenje, bile su kamen za spoticanje. Izabrala sam kumu, najbolju drugaricu koja nije bila „podobna“ jer nije krštena u pravoslavnoj crkvi. Dva sveštenika su odbila da obave krštenje.

Ta gomila zbunjenosti, neznanja i čuđenja, nije bila presudna, i nisam ni pomišljala da se predomislim, da menjam odluku donetu iz čiste i duge ljubavi.

U našem malom gradiću, nakon dugo godina služenja dva sveštenika (koji su odbili moju molbu) pojavio se još jedan, Otac Stojan, sveštenik kojeg nikada do tad nisam videla.

Nisam se do tad mnogo interesovala za crkveni život, niti za ulične priče o sveštenstvu, tako da sam potpuno čistih misli odlučila da pitam, da zamolim novog sveštenika, da udovolji mojoj velikoj želji.

„Kaži dušo, šta te muči?“

„Mene neće niko da krsti.“

U čudu, prekrstio se.

„Pa zašto, dete moje?“

„Zato što bih ja da mi kumuje drugarica krštena u drugoj crkvi.“

„O, slava Bogu, dobro je. Najvažnije je da je nju Bog video, upoznao, a sve ostalo  je problem čoveka, a ne Boga. Ne brini, ja ću te krstiti.“

I tako dođe Sveti Đurđic, moj 23.rođendan, sačekasmo ispred crkve, vidim Otac Stojan odlazi sa jutarnje službe, ide prema svom autu… O, ne… Nije se valjda i on predomislio. Da li je meni uopšte suđeno?

Gledamo mi u njega, nikome nije jasno šta uzima iz auta..?

Bože, nije to valjda torta? Pokloni?

Sve on to skrušeno ostavlja na stranu i priprema nas sve, nasmejan i ozbiljan u isto vreme.

Ne pamtim čin krštenja kao nešto posebno, niti reči molitve, niti vreme napolju, niti mnogo toga što sam tek kasnije, na fotografijama videla.

Ali pamtim govor Oca Stojana, koji je tekao kao voda, zajedno sa suzama apsolutno svih koji su se tog 16.novembra našli u crkvi Sv.Nikolaja u Šidu. Svih osim njega, koji je govorio:

„Dragi moji, Bog nas sve isto vidi. Za njega smo svi isti, da smo u bilo kojoj crkvi kršteni. Bogu je samo drago da nas upozna, da upozna svoju decu. Nije važno da li smo Srbi ili bilo koji drugi narod. Za Boga ne postoji drugi Bog. To je samo čovek izmislio. Jednom i jedinom Bogu je najveća želja mir i ljubav među ljudima. Nikada nemojte drugog čoveka odbacivati, samo zato što se ne moli u vašoj crkvi. To je greh i prema čoveku i prema Bogu. Ljudi treba da se drže za ruke, da se vole i pomažu, a ne da se dele, udaljavaju i ratuju. Ni slučajno pozivajući se na ovog ili onog Boga. Bog je jedan. Nosite u srcu uvek drugog čoveka, i nosićete u srcu Boga.“

Ništa se posle ovih reči u crkvi nije čulo osim plakanja.

Bili su to minuti potpune spojenosti svih nas, vezanih u najvećoj i najlepšoj nameri, spojenih na jednom mestu koje se, po prvi i poslednji put u mom životu, ispunilom Duhom svetim, duhom ljubavi i mira, osećaja zajedništva.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Bilo je to vreme ratnih dana, a mi na međi, sa svih strana okruženi onima koji se ne mole u našoj crkvi. Znao je to i Otac Stojan, jer je i sam proteran iz mesta gde nije naišao na ljubav Boga u čoveku, nego samo na mržnju čoveka koji misli da je Bog.

Bilo je to vreme baš kao i danas, kada su sveštenici ogromne novce uzimali ljudima na račun krštenja. Ali ne i Otac Stojan. Apsolutno ništa nije tražio, a dao je toliko.

Nikada nisam ni čula a kamoli videla da je sveštenik onome koga krsti doneo tortu i poklone za krštenje. Ali, eto, meni jeste.

Nisam jedina koja govori koliko nije želeo tuđi novac. I dok se današnji sveštenici bore za parče papirnih vrednosti, on je svoje ponude odbijao uz reči: „Dajte to deci.“

Ne znam kako je pred višim sveštenstvom opravdao ovaj čin, da li je ikada imao problema zbog njega ili ne, mada verujem da je bio u stanju da ih sa par reči obori na kolena. Da se postide.

Bilo je to sigurno, jedno od najlepših upoznavanja s Bogom ikad.

I upoznavanja sa pravim sveštenikom, jedinim kojeg sam s željom zvala Oče.

I pravim Božijim pastirom.

Takvog bih pratila do kraja.

Nažalost, neko duže putovanje nije nam se dalo, ali i ovo kratko bilo je sasvim dovoljno za jednu od najvećih životnih lekcija koju sam dobila na poklon, bez imalo zasluge. Ne samo da sam shvatila koliko dobrote može dati dobro srce, nego koliko vere ulije najčistija ljudskost koja živi u čoveku.

Svojski se trudim da tu Božansku lekciju Oca Stojana prenesem na svoju decu, da i oni jednog dana u svim ljudima vide samo ljude, toliko željne ljubavi i najobičnije ljudske dobrote. One najčistije, Božanske.

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 thoughts on “Priča o Ocu Stojanu”