Noćni strahovi kod dece, napadi koji postaju noćna mora cele porodice

Mislim da se to prvi put desilo pre neke dve godine.

Možete me osuditi da sam loša i zaboravna majka, ali ti prvi slučajevi nisu bili toliko intenzivni niti česti, pa nisam ni obraćala veliku pažnju.

Nisam mislila da će se pretvoriti u problem u koji danas vrlo pažljivo posmatramo.

Prvo se budio uplakan, uz razna buncanja, bez početka i kraja, i lako smo san vraćali na oči. Malo bi se mazili, ljubili, ninali i kraj.

Kao i većina roditelja, mislili smo da je imao buran dan, s previše dešavanja, skakanja i vike, te da se tako “emotivno natopljen” morao negde isprazniti, makar u snu.

Stvari su brzo došle na svoje mesto, nakon tek nekoliko uplakanih noći.

Međutim, besane noći su ove godine odlučile ponovo da nas posete.

U početku se budio buncajući, seo bi na krevet i pričao nekih par minuta, zatvorenih očiju i bez znakova panike. Onda bi se prevrnuo na kontra stranu i nastavio da spava.

Mi ostali smo se par puta žestoko zabavili ovim prizorom.

Inače, moj dečak važi za dežurno majmunče u kući, pričalicu bez kraja i konca, bateriju koja se nikad ne prazni. Utoliko nam je bilo zanimljivije što i tokom noći mora da lane 🙂

Da je u pitanju veći problem, primetili smo tek nakon nekoliko buđenja s napadima panike. Ponovo je buncao, ali i plakao i histerično se branio od imaginarnih likova.

Već smo se bacili u razmišljenje, ali i smanjili dnevne aktivnosti, smanjili večernje burne igre, skakanje, ubacivanje u koš (u sobi), svađanje i veliku viku…

Noćni strahovi nisu prestali.

Čak štaviše.

Postali su još gori.

Legnemo i čekamo.

Buđenje kreće burno, on sedne na krevet, brani se rukama, panično nešto objašnjava, koči mu se lice. Gura me rukama jer me ne poznaje, niti mene niti tatu, beži u ugao kreveta, sakriva glavu u jastuk, ubrzano diše i krši ruke uz sebe. Pokazuje u ugao sobe, i zatvara oči pred nestvarnom slikom, u teškoj panici da će ga ta “osoba/stvar” povrediti.

Pokušavam da ga zagrlim, da ga umirim poljupcima i nežnim rečima i u početku to ide veoma teško. Jer on nije beba, velik je i njegovih 9,5 godina čine svoje. Uporni smo i muž i ja, i uz blagu silu ga ipak privijamo na grudi, govorimo lepe reči i pričamo neku zanimljivu priču. Uz osmeh teramo nezvane posetioce, ubeđujemo da će sve biti u redu i da ga volimo najviše na svetu.

Tih par minuta borbe sa noćnim strahovima koji mi napadaju rođeno dete, čine mi se kao večnost, plaše me do granice nemoći i ostavljaju me u šoku još dugo, i kada on zaspi.

Razmišljam šta sam radila u toku dana, jesam li vikala, ko je ako nisam ja, koliko je skakao, igrao igrice na kompu, šta se dešavalo po danu pa da se ovo desi po mraku.

Takođe, nerviram se šta to nisam radila a trebala sam, kako da usmerim ponašanje u što pozitivnijem smeru, da obaveze, igre, posete organizujem tako da mu ne remete emocije, da se to ne odrazi na spavanje.

Sada mi deluje smešno, ali verujte, uošte nije bilo tako prve noći kada sam pomislila da u sobi imamo duhove. Majke mi, i to sam pomislila. Svašta čoveku padne na pamet kad je nemoćan pred problemom… 

I muž je prestao sa nekim šalama, plašenjem i igrama koje su nam se činile bezazlene, a koje (mada to niko ne garantuje) možda dovode do ovakvih noćnih strahova.

To su ustvari jedini “lekovi” – prevencija i nežne reči, priče, pesmice, kada se već desi.

Gde god da sam kliknula i s kim god da sam porazgovarala, svi se slažu da je to – to.

Noćni strahovi kod dece nemaju leka, niti univerzalnog uzroka.

Javljaju se najčešće kod dece uzrasta od 3 do 12 godina, s tim da su češći kod dečaka. Zato se često povezuju sa većim dečačkim aktivnostima.

Kako dolaze, tako (tvrde stručnjaci) i odlaze, bez ikakvih simptoma i najave, i to u periodu ranog puberteta. Zanimljivo je da napadi počinju uglavnom u isto vreme svake noći. Traju oko 5 minuta, retko duže, iako nam se ti minuti čine kao sati, verujte…

Ono što je jedino utešno u ovim haotičnim besanim noćnim minutama, jeste da se dete ujutro ničega ne seća. Apsolutno ničega.

Sve ovo što sam napisala da se dešava mom Igoru, simptomi su koje navode razni i mnogobrojni psiholozi i pedijatri (a verujte, načitala sam ih se još kako) i koje ćete naći u literaturi, ako ikada budete imali potrebu da joj se okrenete.

Mi smo za sada u fazi čekanja ponovnog noćnog napada. Bezobraznik jedan. Legnemo, pa šta bude…

Igor je svestan šta mu se događa, mada baš ništa ne može da uradi da spreči ove situacije. U skladu sa svojom luckastom prirodom, predložio je da ide što kasnije na spavanje, da prevari napad svojim umorom. 🙂 Pametnjaković 🙂

Već dve noći je sve u redu, nadamo se da će nas sreća služiti i dalje…

Držimo fige, i šaljemo vam osmeh s drveta 🙂

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Imate li vi ovakve probleme?

Kako ste ih rešili?

P.S. Nakon objave ovog teksta, javilo mi se mnogo žena sa istim problemom, ali su se javile i one koje misle da je uzrok svega ovoga vakcina. Da li je zbog vakcine, u kojoj meri… to niko sa sigurnošću neće dokazati niti priznati. Nama majkama, ostaje samo da pratimo ponašanje dece pre i posle vakcine, i da se u skladu s tim ponašamo. Ono što je sigurno: pedijatri se ograđuju od ovog stanja i vrlo su smešni sa odgovorima “to tako mora, proći će”. Sigurna sam da ćemo jednoga dana saznati istinu i da će se ovim morama stati na kraj. Do tada – ljubite se i grlite što više.

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

29 thoughts on “Noćni strahovi kod dece, napadi koji postaju noćna mora cele porodice”

error: Content is protected !!