Kako sam završila neke kućne poslove, a bez da sam bila kod kuće? Ne, nisam nikome platila…

Mame koje veći deo dana provedu na poslu, često jure kući kako bi probale da završe sve obaveze koje ih tamo čekaju. Od kuvanja, spremanja, pranja, dečijih aktivnosti, domaćih zadataka, peglanja… uglavnom svima pada mrak na oči.

Tako se i meni smrklo jednom prilikom, nakon što sam zatvorila ulazna vrata, i to – jedva!

Haos na sve strane. Stvari koje bez vikanja ne vide svoje mesto danima, obaveze koje se odlažu i odlažu. U sekundi sam obavila razgovor sama sa sobom i odlučla da je definitivno kraj.

I moje dobre volje i dečije opuštencije.

Dosta je.

Sigurna sam da prepoznajete taj momenat: bes, ogorčenost, muka, nepoštovanje prema vašim rukama i ljubav prema rođenoj deci – izmešani u jednoj čaši.

I to je bilo to. Red da na scenu stupi meni nepopularna, ali u tom trenutku jedina prihvatljiva “pedagoška” metoda: grmljavina.

Nakon grmljavine mojih reči osude, objašnjenja, poređenja i upitnih rečenica, sledila je još jedna (tek ova posebno grozna) “pedagoška” metoda: ucena.

Ukoliko svakoga dana ne budu uradili po nekoliko poslova koje čine dobro celoj porodici i kući -NEMA JELA.

Nema ručka, večere, slatkiša…kako se dogovorimo.

Pa, vi sad gospodo – izvolite.

Ili ćemo za vjekvjekovaamin upoznati uzročno-posledičnu vezu na primeru kućnih poslova, ili će malkice krčati creva.

Surovo?

Znam.

Vrlo.

I društveno neprihvatljivo.

Verujem da bi mi sad mnoge mame svašta sasule u lice, i da bi njihove humane teorije za čas zakopale ovaj moj pećinski pristup problemu.

Znam to od prvog momenta.

Ali mrak na očima zakon menja.

A krčanje creva – navike.

Posebno loše.

Kada tome dodamo i obavezan pismeni izveštaj o (samostalno izabranim) obavljenim poslovima, onda se priča pretvara u ovakve slike.

20161030_144452

Šta kažete?

20161030_144501

Raspoloženo, sa sve srcem 🙂

20161030_144512

Naravno da su nakon ovih “specijalnih izveštaja” sva moguća jela bila redovna, što će reći – vuci siti a mama na broju 🙂

Dešavalo se da je bilo ponovnog opuštanja i ponovne redukcije jela, ali bi stvari vrlo brzo vraćane u normalu, a tanjiri na sto.

Kada na celu ovu tragi-komediju gledam sa višemesečne vremenske distance, ne mogu se otrgnuti od pitanja:

Da li sam ja normalna?

Kakvu magiju u sebi nosi tanjir omiljenog jela?

Da li je ucena ponekad prihvatljiva i jedina moguća pedagoška alatka?

S obzirom da moji slatkiši super funkcionišu od tada, rekla bih da nuspojava nema (bez obzira na pitanja od gore).

Mnogo se više misli i radi, a manje ‘vata krivina i filozofira.

Redovne obaveze su i dalje predmet uzdisanja i prevrtanja očima, ali smo grmljavinu sveli na minimum.

Naučeni su neki novi kućni poslovi.

Neki stari su usavršeni, a prepirke na relaciji brat-sestra, dovedene na nivo akademsko-političke diskusije.

Nije loše, zar ne?

Posebno ako znamo da su za sve ovo krivi tanjiri, puni ukusnih zalogaja.

Bez kojih niko nije umro.

Osim par loših navika 🙂

Šta vi kažete?

Jesam preterala?

Da li biste se usudili uraditi isto?

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

38 thoughts on “Kako sam završila neke kućne poslove, a bez da sam bila kod kuće? Ne, nisam nikome platila…”

error: Content is protected !!