Zašto ne dajem portalima svoje tekstove za dž, ili – kako su srpski blogeri sitne ribe?

Ja sam jedna obična srpska blogerka.

Ništa posebno.

Sitna riba.

Plivam, ali ne talasam baš kao cunami.

Mislim da mi dobro ide, a to i dokazujem sebi povremenim honorarima za svoje tekstove.

Ništa posebno, ponavljam.

Trudim se, to ističem.

Trudim se u svakom smislu.

Ponekad mi baš uspe, a ponekad i omašim, sigurna sam da primetite.

Ali učim. Radim na svom pisanju i sigurna sam da mi bolje ide nego 2012-e kad sam počinjala.

Dajem sve od sebe i moji pratioci to osete, zato i vrte brojke na mojoj Google analitici.

Hvala vam drage moje, od srca.

Da me sad tresnete o beton, pojma nemam zašto me to toliko raduje, ali – baš me raduje 🙂

Ludo, nezrelo, otvoreno… sve nešto ka drugima 🙂

A kako drugačije.

Naravno da pišem za čitaoce, nisam pala s Marsa da se obraćam zidovima.

Čitaoci su moja inspiracija.

Majke mi.

I svaki bloger koji kaže da ga briga za broj – laže.

Pratimo mi brojeve, ništa se ne brinite.

Kao digitroni 🙂

I to je ok, sve dok ne postane primarno.

Ja, srećom, nisam još upala u tu zamku.

A znate kako ćete to proveriti?

Tako što ćete probati da kopirate moje tekstove.

Hajde, probajte.

Je l’ ide?

Pa, naravno da ne ide.

A znate li zašto sam jedna od male manjine u regionu koja ima aktiviranu zabranu kopiranja svojih tekstova?

Zato što ja pre svega, a razloga je podosta, JAKO VOLIM DA PIŠEM SVOJ BLOG.

Pišem ga iz čiste ljubavi i dobrih namera.

On je meni kao neko stablo divne zelene jabuke.

Mlado mi je još uvek to stablo.

Ali, super se primilo.

I olistalo, cvetalo i daje prve plodove.

Ima ih da se prebroje na prste jedne ruke, ali su mnogo ukusne.

Pa kakva bih ja to domaćica bila kad bih svakom prolazniku dala da mi kida moje prve, zelene?

Da se penje na mlado stablo i igra se u krošnji kako mu se prohte?

Nije fer, zar ne?

Možda je ipak red pustiti ga da malo ojača, da bude prepuno, da dobije jake, stabilne grane za penjanje, listova milion, pa onda, nema veze…uzmite, počastite se, ljudi smo…delimo…

Možda nekome delujem surovo, ali ja mislim da sam dobra domaćica svom stablu.

Možda delujem uobraženo mnogima koji su od mene tražili moje tekstove, ali ja sam sigurna da bi moja jedna jabuka bila potpuno neprimetna među njihovim redovima stabala drugih lepotica.

A davala sam tekstove, nije da nisam.

Davala sam onima koji su lepo pitali, a meni bilo drago što im se sviđa nešto moje.

U sebi vrištala od sreće, jer „Detinjarije žele moj tekst!“

Jupi! Bravo za mene 🙂

I sve je to lepo dok se ne pojavi neka ruka kojoj je lakše ubrati s tog drugog placa nego posaditi svoje stablo.

Onda meni padne mrak na oči, posebno kad na bogtepitaj kojim adresama vidim slike svoje dece, vidim njihove rukopise i vidim čitanost mog teksta koji je ukraden i koji toj i toj adresi donosi potrebnu statistiku za potpuno legalna poslovna sponzorstva. A bez mog legalnog znanja.

I onda sam definitivno odlučila, i nažalost morala odbiti saradnju i sa ljudima koji su zaista to i bili, jer oni ne mogu da kontrolišu ko će iz njihove gomile jabuka ukrasti jednu moju. Potpuno opravdano, i ja ih ne krivim.

Krivim sistem koji mnogima dozvoljava uzimanje tuđeg, bahato ponašanje, nekažnjeni lopovluk i zaštitu nedodirljivih.

Na mom blogu ima i plaćenih tekstova koji bi takođe bili meta onih što bi hleba bez motike. I bez navoda izvora, autora…

Tako je i juče otkriveno dvorište sa gomilom tuđih jabuka, nas blogera, sitnih riba. Otkrila ga je slučajno jedna blogerka, podigla prašinu do stepena da se morala uzeti i metla, i stvar je rešena.

Ali, dokle?

Dokle ćemo mi, blogeri, sitne ribe, obilaziti tuđa dvorišta s metlama?

Dokle će naša autorska svojina biti lopta za šutiranje bogatijih igrača?

Dokle?

Da li je rešenje ovo što sam ja uradila sa zabranom kopiranja?

Pa naravno da nije trajno rešenje. Jer naići će neko koga neće mrzeti da sve prekucava, pa će prepisivati… Retki su takvi, ali sigurno ih ima.

Ovo moje „rešenje“ jeste samo pokušaj da stvari držim koliko-toliko na nogama, bez obzira na ponude ali i optužbe „da bi mi blog mogao biti mnogo čitaniji“ ako se predomislim.

Ako i vi mislite da ćete na ovaj način, dakle, deljenjm vašeg teksta dobiti veću čitanost, bojim se da se varate.

Jer čitaoc koji je otišao na XZY sajt/portal, nije tamo zbog vašeg teksta, niti će napustiti svoj omiljeni sajt/portal zbog vašeg teksta. Ako mi ne verujete, instalirajte adekvatan plugin u vaš blog i uverite se. Brojke ne lažu.

Da, ima ljudi koji će možda i kliknuti na vaše ime na kraju teksta (ako ste linkovani a ne samo potpisani), ali taj broj nije uopšte veliki i nije uopšte vredan vaše potere s metlom.

Ok, da zvršim s ovim metlama, jabukama i ribama.

Ono što želim da vam kažem je sledeće:

1.Blog je medij.

Potpuno isto kao i TV, radio, sajt, portal. Imajte to stalno na umu. Blog je medij.

2.Među srpskim blogerima ima dobrih pisaca.

Nisu svi dovoljno dobri da pišu za novac, ali ima mnogo dobrih i kvalitetnih sadržaja koji su zanimljivi portalima.

3.Čitanost teksta, vašeg ili tuđeg, portalima donosi novac.

Čitanost = klikovi = sponzori.

4.Postoje portali koji poštuju blogere i njihov rad.

Oni pitaju za dozvolu prenosa teksta, pozovu na saradnju, plaćaju blogere i pisce, i na taj način grade lični brend.

Ima ih jako malo, ali postoje. Oni su naši jedini saveznici u ovoj borbi.

5.Iako neko od nas misli da njegov tekst ne vredi pišljivog boba – nije tako.

Pišemo mnogo zanimljivih tekstova i jedino što treba je da učimo i da se usavršavamo na tom polju.

6.Sami smo krivi za krađu.

To što nas drugi potkradaju, uzimaju bez pitanja – to je naš problem. Nas, blogera. Bez obzira kako nenormalno zvuči.

7.Moramo težiti ka profesionalizaciji svojih blogova.

To znači težiti ka registraciji, ka uvidu u svoju statistiku koju mnogi blogeri pojma nemaju niti da postoji, niti da je tumače.

8.Moramo biti zajedno.

Samo blogeri znaju da pisanje bloga nije „piece of cake“ i ne smemo dozvoliti nikome da se ponaša u skladu sa ovim izrazom. Udružuju se pčelari, pravnici, pekari, stomatolozi, pa što ne bi i blogeri?

I, za kraj –

ja znam da vi volite svoje blogove.

Da mislite o njima sve najbolje i da vremenom to postaje baš ono stablo o kojem sam pisala gore.

Želim nam svakodnevna nova saznanja, nove lekcije koje će poboljšati naše pisanje.

Želim nam sve najbolje u ovoj vrlo zeznutoj igri velikih i malih, i želim svakom od nas da postane veliki, da ima bezbroj onih stabala, i da ga baš briga hoće li neko danas ubrati jednu jabuku, pet, ili će odneti punu kesu.

E, to vam želim.

Budite vredni, dobri i čuvajte svoj blog!

 

 

 

Prati Mamino blago putem...Facebooktwitterpinterestrssinstagram
Svideo ti se tekst? Podeli ga!

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

8 thoughts on “Zašto ne dajem portalima svoje tekstove za dž, ili – kako su srpski blogeri sitne ribe?”