Retko koja mama rodi dvoje iste dece: da su isto mirna, isto nemirna, isto dobra ili manje dobra… Uglavnom su k`o nebo i zemlja. Tako i ja imam jedno fino, divno… i jedno isto fino, ali pomalo na mene, tj. ludo 🙂 Kada tom malom majmunčetu predložite „Ajd` idemo u Morović biciklom!“ – ni u snu nećete čuti negativan odgovor 🙂
IDEMO!
I to je to… Avantura is ON!
(Morović je selo šidske opštine – NAJLEPŠE SELO NA SVETU, A POGOTOVO U SREMU. Tamo živi moja maajka, tetka i ostali… Drugi put ću pisati o TOJ ljubavi. Bio je drugi dan Uskrsa, i ja sam htela videti moja draga lica…)
Šid je od Morovića udaljen 15 km, ali dok mi od naše kuće do izlaska iz Šida dođemo, treba nam bar još 3km pedaliranja. Takođe, od ulaska u Morović do kuće moje babe, treba nam bar još 2-3 km pedala. Tako da smo tu cifru zaokružili na 40. Lep broj!
Posebno za male pedale 🙂
Ravnica uopšte nije zahtevna za vožnju, zato i nisam sumnjala u rezultat ovog poduhvata. Jedini neprijatelji vožnje bile su nam:
* mušice – koje smo eliminisali sunčanim naočarkama, a la – „buba-šarba“
* vetar – koji nam je sunčeve zrake baš lepo zalepio za nos, obraze, ruke, dekolte… pa smo se uveče sijali od Pavlovićke k`o Las Vegas
* problem zvani „boli me dupe“ 🙂 , zbog čije smo utrnulosti morali praviti pauze (mada, bilo je tu i slatkih, energetskih bananica i čokoladica koje su mamile na pauzu)
I tako mi kenusmo…
Oblaci su vozili sa nama.
Kako su divna ova naša sremska sela, zar ne?
Moj vodič ne bi ni tražio pauzu da ja nisam predložila. Toliko mu je bilo lepo…
Kome su oblaci putokaz – taj ne može da zaluta.
Da, mi smo na samoj granici, na 100 metara su naplatne rampe, pa malo dalje carina. Ali, nećemo ovoga puta u tom pravcu.
Prešli smo polovinu puta…
„Mama, vidi – Beograd na vodi!“ Kad nisam pala s bicikla od smeha…
Naravno da je upao u „živo blato“, moje sunce među senkom oblaka 🙂
Ajd` sad iskreno: zar nije vredno pedala?
Preko dva mosta i tu smo.
Da li treba da vam kažem koliko mi je baba bila iznenađena? Sigurno će još mnogo dana biti u šoku. Šta sve ljubav može da uradi…
Nakon kucanja jajima, sedeljke, pečenja i zelene salate, kolača, soka, šetnje i puno razgovora, morali smo se pozdraviti sa Morovićem, i krenuti nazad.
Prevarili smo sve sumnje, umor i utrnule zadnjice, prevarili smo mrak i mušice, pravili smo pauze i uživali u ovom posebnom, posebnom danu. O, kako je bio divan!
Doneo nam je toliko uspomena, toliko nezaboravnih trenutaka koje ćemo još dugo, dugo voziti na korpi njegovog veličanstva – bicikla.
Nadam se da ste čitajući, i vi uživali…
Bravo! Kakva avantura! I bravo za sina, hej 40km! Divno je što negujete avanturisticki duh.
Hvala! Pobio je sve moje sumnje… 🙂 Mali junak je postao junačina!
Svaka cast! A sremska sela su najlepsa na svetu, to je bez sumnje! Pozdrav od Sremice iz Boljevaca, igrom slucaja nastanjene u betonu, a sa srcem u onoj travi sa maslaccima iz vasih slika i ocima u onom nebu…
Pozdrav i vama Mirjana! Ako vas nekad put nanese, obavezno se javite, da se sretnemo i uživamo zajedno 🙂 Ovo je, kao što vidite, još uvek raj za oči i dušu…
Svaka vam čast! Pejzaž je savršen, oblaci fantastični, fotke su ti super ispale. Bra-vo!
Bravo ja! Bravo Igor! Bravo kamera na mobilnom!
Ovo je prelijepo. Nadam se da ce i moje dijete biti spremno na slicne avanture jer i tata i mama jesu 🙂
Ako su mama i tata dovoljno ludi – veruj mi – ona će biti još gora…mislim bolja! 😀
Sjajno! Mi idemo u pešačke avanture, jer ne znamo da vozimo. A i Šumadija je malo zbrda-zdola. A jel vam se desi da budete raspoloženi da krenete, a da vam padne klapna od pomisli da treba da i se vratite?
Hahahahaha… klapna, da. Ne pada klapna od pomisli, nego od svega što smo nabacali u sebe u ovakvim gostima 🙂 Inače, uvek se brže vrati nego što se dođe. Ne znam kako, ali put nazad (samo) izgleda kraći. Sve je to u glavi.
Pozdrav za Šumadiju, tamo živi moj kum. Baš sam skoro bila u tim vašim brdima 🙂
p.s. I pešačenje je super! Samo napred!
Vidjela sam ovaj naslov kad si objavila i tek sad ga čitam 🙂 i svaka čast za junaka a i za mamu! Slike predivne, ma…mogu misliti te divote. E, a sad si krenula putem bez povratka – hoćemo još!
Mi se tek zaleteli… 🙂 Biće još, sigurno! I to vrlo brzo i to vrlo često! Vuče ovo sunce…
Ah, kakva divna avantura draga moja. Baš vam zavidim, jer nama još uvek fali dva bicikla… iskreno se nadam da ću ih uskoro obezbediti, jer mi vožnja biciklom jaako nedostaje… Čitajući ovaj tekst (prošle nedelje kad si ga objavila i danas opet) skoro da sam mogla i ja da osetim taj vetar u kosi… Svaka čast za junaka, svaka čast za tebe i ove divne fotke koje si napravila. Veliki pozdrav Sremu od nas iz Bačke 😉
S obzirom da je sve ovo slikano mobilnim telefonom, slike su odlične. A raspoloženje i atmosfera je bila – baš kao na slikama: odlična! Čim nabavite bicikle koji fale, obavezno krenite u neku sličnu avanturu, vredi svaki gram truda!
Bravo! A u selo cu da svrnem obavezno, cula sam da je bas lepo!
Ako možeš, obavezno svrati, nećeš požaliti 🙂 Javi se kad budeš došla i obavezno piši kako je bilo!
Ljubomorna sam na vas što živite u ravnici pa možete pedalama svuda! Mi do bake imamo oko sedam kilometara i dva ogromna brda, tako da ćemo otprilike sve do dvocifrenog broja godinica koristiti četvorotočkaše za put do bake.
U pravu si: velika brda nisu prijatelji biciklista, posebno ovih od 8 godina 🙂 Ravnica je baš za početnike, a pošto smo mi to uspešno savladali, na redu su obronci Fruške gore (samo da uhvatimo lep i slobodan dan). Oni su savršeni za ovaj sport, videćeš u tekstu koji će sigurno pratiti ovu vožnju.
Pozdrav!