Na mnoge stvari koje me okružuju mogu da ostanem nema, da prećutim, uzmem za nebitno…ali ovu nikako, ne. Deca se tuku po školama, kafićima, parkovima. Umesto žvake i maramice u džepu nose boksere, mačete, britve, pa i ručne bombe. I onda se svi čude, traže krivce, pišu krivične prijave, izvinjavaju se pretučenoj deci, slikaju ih za novine. Mi se kao prenerazimo, cokćemo, gledamo našu decu, možda i usledi neki savet, opomena i tu se priča završava. I tako do sledećeg broja lista tog i tog…
Svakodnevno gledam na sve strane vaspitanje i odgoj dece i posvećujem toj stvari najveću pažnju u svom životu. Trudim se, borim se svakog minuta da moja misija roditelja uspe. Zasad uspevam. Sve je ok, i više od toga. Ali oko mene situacija i nije tako ružičasta. I zato se svaki put kada čujem, vidim ili pročitam neki problem zapitam: Alo, ljudi, šta radite to? Pa čija su to deca? U kakva ste to mala čudovišta pretvotrili do juče vaše mirišljave anđele? O čemu ste mislili juče kada ste im davali novac, izlaske bez ograničenja i slobodu odgovaranja starijem? O čemu sve niste razmišljali? Zar o tome treba da razmišlja centar za maloletničku delikvenciju, policija, moje dete koje se plaši vašeg deteta, neuropsihijatrija koja je prepuna „dece sa poremećajem u ponašanju“? Ko će misliti o njima? Da li stvarno, na kraju lanca problema, ta deca postaju problem države? Pa zar je država rodila to dete, dojila ga i menjala mu pelene? Stvori, uništi i baci državi – zar je to slogan budućnosti?
Ni u kom slučaju ne stajem na stranu države, samo hoću da kažem da ta deca na kraju završe upravo tu: u užasnoj i mučnoj mreži sistema, kancerogenoj kanti otpada, obeležena zauvek.
Zašto ih niste više voleli? Zašto ih niste učili da više rade? Da vas slušaju? Da vas moraju slušati! Zašto se niste više trudili? Jeste li toliko lenji? Glupi? Ša vam je?..
Žao mi je dece. I one koja tuku i one što su pretučena. Žao mi je svakog deteta koje prerano odraste i onog koje nikada ne odraste. A može sve biti mnogo lakše. Zašto se toliko okrećete šarenišu, kada je jednostavno – najbolje. Zašto slušate sve što vam lepo obučeni serviraju, vadite se na A model ponašanja, Montesori…kada skoro niko ni ne zna o čemu je reč. Pusti ga…ono želi tako…ono mora da zadovolji svoje potrebe…dušice, pa to nije lepo što si rekao…šta bi želeo za doručak…Kao da dete od godinu, dve, tri…uopšte zna šta želi i koje su njegove potrebe.Ali zato ste tu vi, dragi roditelji.
Svi vi koji iz ljubavi, slučaja, strasti, koristi, životne politike ili ko zna još čega dugog ulazite u svet roditeljstva…molim vas zapamtite jedno: biti roditelj nije avantura, biti roditelj ne znači kupovati najlepše benkice i igračke, najskuplje patike i školu u prirodi. BITI RODITELJ JE NAJTEŽI POSAO NA SVETU. Za njega vam ne važi niti jedan master, ni kuća s pogledom na more. Ako se ne potrudite, slaba ocena neće srušiti vaš prosek ocena, nego veliki deo čoveka kojeg ste stvorili.
I zato apelujem: dosta više etiketiranja dece! Neka svaki roditelj bude obeležen dijagnozom „roditelj s poremećajem u ponašanju“! Najlakše je svaliti odgovornost na dete, prestanite s tim!
