Veliki petak je, i danas se u mojoj kući posti. Divan hrišćanski običaj, u skladu sa verom, ali i zdravim životom, rekla bih. Zdravim telom i zdravim duhom. Ne postimo ceo post, nismo toliko vezani za crkvu, ali ovaj i još neke dane u godini, stvarno ispoštujemo. Nije nam teško, naprotiv, ribu i povrće obožavamo.
Iako moja deca nisu više mala, tj. imaju oboje više od 7 godina, evo i danas se dvoumim da li da im udovoljim i dam kockicu čokolade. Zbog celodnevnih obaveza, nisam u toku dana stigla napraviti posne mafine (koje sam planirala) a šećerna kriza je već bila na sceni.
Da li vi pravite kompromis sa vašom decom? Pod izgovorom – oni su mali, duša im je ionako čista, oni ne znaju za greh… Dajete li im omiljeni slatkiš čiste savesti?
Nisam im dala čokoladice; ne zato što ih želim strogo vaspitati, nego zato što su kolači bili brzo gotovi. Sigurna sam da će kasnije večeras pojesti svoje slatkiše, i to mi je u redu.
Budući da su već veća deca, i dobro je ponekad da malo žele, da sačekaju i shvate značaj običaja kroz ličnu žrtvu. Ništa im neće biti.
Završavajući ručak, u kuhinji sam im pričala o čistoti koju treba da šire oko sebe, uvek, ne samo na ovaj dan. Ima jako mnogo ljudi koji su danas jeli samo posnu hranu, ali su još kako opsovali nekoga, nekom naudili ili počastili nekoga svojom mržnjom.
Liči ovo na klasičnu potragu za opravdanjem i iskupljenjem za svoje nekadašnje postupke, kada sam udovoljavala njihovim malim željicama. Liči, ali nije.
Verujem da se veliki poštovaoci crkve neće baš složiti sa mnom, ali jednostavno mislim da nisam tim činom činila greh. Verujem da je tako. Da to nije greh ni moj ni dečiji. Jeste, sve je to bilo pod izgovorom – Oni su mali… Ali meni se tada činilo baš ispravno. I bez griže savesti.
Bilo je dana posta i sa mnogo voća, soka, kokica, kikirikija… ali ako bi se poželela neka „zabranjena“ hrana – davala sam. Priznajem. Hoću samo da vam kažem – nije mi žao.
Previše je ružne i zle hrane kojom ih svake minute trujemo: rečima, pogledima i postupcima, lošim uticajima, lošim savetima i još gorim primerima.
Jena kockica čokolade protiv ovih aždaja, nema ama baš nikakve šanse…
Niti si ti grešna niti deca treba da poste.
Meni je totalno bezveze tražiti to od dece i nikada to nisam radila a ipak moja ćerka zna čak i više i bolje od mene o našim običajima, veri, tradiciji…
Slažem se…
Ja se trudim da im objasnim šta je posna hrana, zašto se posti, šta može da se jede… I jednostavno se trudim da od toga ne pravim dramu. Obrok kao svaki drugi. Bez naglašavanja da je posan. Gotovo da prođe nezapaženo. Najteže bude sa mlekom, ono najviše nedostaje. A ima bezbroj posnih slatkiša. Post, naposletku, podrazumeva mnogo više od posne hrane. I „posne“ misli i dela. To često zaboravljamo.
Kod nas je „slani deo“ potpuno prihvaćen, i više od toga. Ali slatki ponekad bude problem, jer retko pravim posne slatkiše. Kada su mi deca bila mala bilo je mnogo lakše; kada su veliki, onda nema više varanja, a nisu još ni za neku veliku žrtvu…
Pozdrav Blaženka, dobrodošla na blog 🙂
Ja sam ateista, te bolje da ne komentarišem 🙂 Što bi babe rekle: „Greh ide iz usta, a ne u usta“ 😉