Većina dece će pozitivno odgovoriti na ovo pitanje s tim što će uvek biti i onih koji će se mrštiti i na sam pomen prvog septembra.
Zašto?
Zašto ako znamo da su deca vrlo radoznala, da vole da borave van kuće i da se druže s decom?
Možda zato se ovaj problem nije rodio zajedno sa našim dragim, budućim prvačićem? Možda zato što smo ga tako naučili?
Ako se udaljimo sa „lica mesta“ i situaciju pogledamo potpuno objektivno, uočićemo sledeće razloge.
1. STARIJI ŠKOLARAC U KUĆI
Zato što kod kuće imaju starijeg brata/sestru koji su ih vremenom zaplašili „teškim“ učenjem, lošim ocenama i pričom kako je u školi sve „smor“.
Da li vam je ovo poznato?
Dete koje odrasta uz starije dete koje ide u školu i ne voli je, vremenom će usvojiti i prihvatiti te stavove kao svoje. Od deteta koje svakodnevno gleda brata/sestru kojeg/koju obožava, kako dolazi iz škole kao s bojnog polja, mrzovoljno i razočarano – i ne možemo očekivati da se raduje školi.
2. ŠALE-PRETNJE STARIJIH
Zato što su prečesto od roditelja/familije/komšiluka čuli onu poznatu „E, sad ćeš i ti da vidiš!“ koja ih u školski sistem uvodi kao u kazneni centar.
Što se uopšte ne podudara s istinom. Ponašanje starijih osoba uz koje dete odrasta je takođe obrazac po kojem dete kroji svoj karakter, svoje sklonosti i ljubavi. Ali isto tako i mržnje i averzije. Na našim prostorima je ovo ustaljeni običaj šaljivdžija koji ne umeju na lep način ispoljiti radost zbog polaska deteta u školu, koji smatraju da će dete razumeti da je to samo šala. Ali, uglavnom neće. Ovo se uglavnom pravda „Pa šalim se!“, ali prečesto izgovaranje ovakvih rečenica, dovodi dete do sumnje u sve ono što je lepo u školi.
3. PREDZNANJE
Zato što je dete nesigurno u svoje predznanje, i boji se znanja budućih drugara, ocena i reakcije roditelja.
Ne zaboravite da dete ne može da proceni koliko zna ili ne zna, ili koliko je znanja potrebno za trojku ili peticu. Ono samo može od okoline da čuje „bravo ljubavi!“ ili „jao čoveče, pa ti ne znaš ni olovku da držiš!“ A ono što najviše ljulja samopouzdanje budućih prvaka jeste uopšte i spominjanje ocena; ocene su za dete kao inkvizicioni kalupi u koje će ga i škola i roditelji gurati, gurati, gurati… U ocenama nema slobode, to je ono što dete oseti i svako razmišljanje o eventualnoj neprijatnosti u toj situaciji – dovodi do averzije.
4. ASOCIJATIVNO DETE
Zbog urođene ili stečene navike da bude samo, normalno je da će dete strepeti od gomile glasnih i nepoznatih drugara.
Nažalost, ovaj problem dostiže svoju kulminaciju upravo u školskoj klupi prvaka. Tada više nema intimizacije s vaspitačem i njegove veće pažnje (zaštitničke uloge), jer škola je – škola – mesto gde „ne idu bebe, nego velika deca“. Ovaj problem zahteva angažovanje cele porodice i strpljenje, ponekad i stručni rad sa detetom. Na sreću, nije nerešiv. Mnoga introvertna deca su se vremenom prilagodila novoj grupi drugara i novom načinu komunikacije.
KAKO POMOĆI DETETU DA PRESKOČI NEPRIJATNOSTI I DA SE RADUJE SVOM PRVOM DANU U ŠKOLI?
Verovatno ste i sami, čitajući uzroke, među redovima prepoznali rešenja. Hajde da ih poslažemo i da ih se pridržavamo. Šta kažete?
Od samog rođenja deteta radite na njegovoj socijalizaciji. Brat, seka, deca iz komšiluka, deca iz vrtića – svi su dobrodošli. Takođe, i društvo starijih osoba je bolje nego kad dete odrasta usamljeno. Stečena asocijativna ponašanja mogu dobiti ružan epilog u školskim klupama.
Od samog rođenja deteta – ne kažnjavajte ga učenjem. Izbegavajući ovakve postupke („Dosta je skakanja, olovku i da vežbaš pisanje!“) ono neće imati averziju prema učenju, neće ga doživljavati kao kaznu. Neće biti moguće zaplašiti ga tim nikada, pa ni pred polazak u školu.
Od samog rođenja deteta, potrudite se da ne kinjite školu, profesore i školski sistem pred detetom. Ono neće razumeti o čemu vi pričate, ali će razumeti da je škola jedno grozno i strašno mesto.
Od samog rođenja deteta, uvedite u režim dana jedan mali deo za učenje. Neka to bude listanje slikovnice od 10 minuta, crtanje ili zajedničko čitanje. Potrudite se da vaš mališan raste uz olovke i knjige, a ne da se sa njima prvi put sretne u školi.
Probajte da zaustavite priče okoline koje plaše i traumiraju dete. Ukućani bi trebali biti složni i prestati sa plašenjem i šalama, a i kraća fizička odvojenost (od nekih rođaka, komšija) može da pomogne, dok ne prođe onaj prvi period adaptacije.
Ako prave standarde postavite u vaspitanju prvog deteta, ovaj deo ćete moći da zaboravite pri vaspitanju drugog.
Napravite praznik za dete od kupovine školskog pribora i svega ostalog za polazak u školu. Ma koliko vam to ne prija iz mnoštva razloga, dozvolite svom prvaku da uživa u biranju. Sigurno će uživati i osećati se posebno.
Napravite svečanu večeru toga dana. Pozovite bake i dede i uživajte zajedno prepričavajući dogodovštine prvog dana vašeg đaka-prvaka. Učinite da se dete oseća ponosno zbog polaska u školu. Neka ono bude „zvezda večeri“.
Mi odrasli, vrlo dobro znamo da je početak školovanja ujedno početak i najlepšeg perioda života. Zašto bismo onda svoje dete, svojim postupcima odvajali od tog uživanja. Ne postoji baš niti jedan opravdani razlog za to. Nadam se da ćete zajedno sa vašim prvakom prvog dana prvog razreda uživati ispisivajući njegov prvi raspored časova u životu. 🙂 Srećno u školi!
Kako je vaše dete doživelo polazak u prvi razred?
