Zvala me juče moja sestra. Niti ona a ni ja, nemamo rođene sestre, pa jedna drugoj pričamo priče koje se ne pričaju svima, i pružamo jedna drugoj zaštitu i podršku, iz sve snage.
Nakon njenih uznemirenih reči, shvatila sam da je pozvala samo da bi olakšala svoju dušu i rekla ono što nikome ne može.
Zvala je jer je postala jastuk za plakanje.
Nazvala je mene, jer zna da sam i ja, kao i ona sada, bila stalni jastuk mnogima.
Znate onaj jastuk koji svi nađu kad im je teško, pa ga grle i plaču na njemu?
Taj.
Divan je osećaj kada možeš samo svojim prisustvom i tišinom pomoći nekome. Saslušati svoje voljene, reći reči utehe, saveta, oprosta.
Lepo je kada znaš da ti neko želi otvoriti srce i reći ti ono što ne želi nikom drugom.
I baš taj osećaj posebnosti učini da se osećaš moćno, da želiš pomoći.
Pa širiš ruke svaki put, daješ toplinu i mekoću svoga obraza kao jastuk tuđoj nevolji.
Taj osećaj božanskog isceljenja kojeg si deo, lako postaje navika i tvoja i onoga ko se oslanja na tebe, kao na jastuk.
Ubrzo, mnogi iz tvog okruženja postanu svesni kakvo blago im pruža tvoj jastuk za plakanje. Pa i oni svrate.
I jastuk polako počne da se natapa suzama. Od silnih pritisaka, njegov oblik više nije kao pre, polako se gubi i nestaje.
Počne da se krivi, ukoči se, ni senka one lepote koja je nekada bio.
Ruke koje ga drže i dalje ga trebaju, ali on bi najrađe isplovio iz tog nemirnog mora.
Ali kako?
Kako reći nekome da nemaš vremena?
Da žuriš?
Da nešto važno moraš da završiš?
Da taj problem nije tvoj?
Da te više ne interesuje?
Da te davi i gužva i ubija svojim suzama i problemima?
Da više ne možeš da slušaš tuđe muke?
Da više ne želiš biti njegov uplakani jastuk?
Na ovo pitanje lako će odgovoriti samo one osobe koje znaju da vole sebe. Da poštuju tuđ ali i svoj život, tuđe ali i svoje vreme. Tuđe muke, ali i svoje meko jastuče, svoj mir i empatiju.
Jednostavno, dođe vreme kada moramo reći dragim osobama – dosta je.
Ne želim više…
Ne mogu više…
Molim te, izvini, ali…
Da je to tako lako, to bismo uradili i bez tuđeg saveta, bez dana čekanja i bez minuta premišljanja. Ali slučaj naše meko jastuče uvek stavi pod obraz naših najbližih i najvoljenijih osoba, kojima ne možemo tek tako reći – doviđenja.
Od svih osoba kojima sam bila jastuče za plakanje, najteže mi je bilo zaustaviti moju mamu; preseći njene teške misli i reći joj da, jednostavno – više ne mogu. Da imam suviše svojih briga, da imam decu i tonu obaveza koje me čekaju a koje pate i trpe zbog količine negativne energije koju primam od nje. I, znate šta se desilo?
Ništa.
Nismo više nikada spomenule te teške teme. Pričamo o ručkovima i deci. Iako verujem da joj nije lako da ćuti svoju muku, sigurna sam da joj je drago što sam bila iskrena. Takođe, verujem da bi sve mame pre želele čuti iskreno priznanje, nego neiskrenu saosećajnost. I ne samo mame. Nego sve osobe koje imaju vaše poverenje.
Ako i vi imate ove nežne osobine saosećajnosti koje vas pretvaraju u žrtve, razmislite malo o darivanju sebe velikom količinom samoljubavi. Probajte dozama samopoštovanja ispraviti pohabani jastuk, vratiti mu formu i vratiti ga u miran ćošak vaše duše, baš tamo gde mu i jeste najbolje. Malo više pažnje prema sopstvenom životu, biće savršen model ponašanja i onima kojima ste do juče bili uteha, ali i vašoj deci.
Jer, mama je model za sve.
Pa i jastuka za plakanje.
Zar ne?
S obzirom da imam vrlo razvijenu empatiju, voljela bih da sam ovo procitala bar god. dana ranije. Desavalo mi se, dok mi dijete spaca, da umjesto da se tad posvetim sebi…ja sam visila na telefonu slusajuci jedne te iste PONAVLJAJUCE jadikovke. Ima i onih kojima je, zapravo, totalno nebitno sto im govorite…oni secsamo zele isprazniti…a vi gubite svoje dragocjeno vrijeme na nekog tko vas uopce ne cuje. Dugo mi je trebalo da promijenim taj model ponasanja i da zbog toga ne osjecam krivnju.
Da, dobro si primetila da tim ljudima uopšte nije ni važno naše mišljenje, a kamoli naše osećanje. Srećom, postoji rešenje, samo treba biti dovoljno odlučan i radikalno stati na stranu SEBE.
Lepo je biti nečiji jastuk za plakanje, ali ne uvek i ne zauvek. Veoma treba paziti da se korisnici ne „okače“, kao krpelj o taj jastuk, jer onda postaju balast i pretvaraju se u energetske vampire, a naša energija, empatija, prvo treba nama samima, a onda drugima, dozirano. Odličan tekst.
Tako je. Naši najbliži često ne vide te pragove koje bez obzira prelaze. Zato se mi sami moramo boriti za njih.