Dragi moj…

… evo slušam te i sada i razmišljam, znaš li ti koliko je već godina naše ljubavi? Ček` da razmislim… 25! Čoveče, vreme leti! Sreća pa ova naša ljubav nema krila. A nije da nismo leteli…

Ne sećam se ko nas je upoznao, ali hvala mu na tome – beskrajno! Hvala mu, jer bi bez tebe moj život imao jednu ogromnu prazninu, nepopunjivu nikakvim kopijama. Ne postoji kopija prave ljubavi. One koju sakriješ ispod jorgana pa s njom pevaš, misleći da te niko neće čuti, da je to skrivanje dovoljno da sakrije sreću. One s kojom upoznaš svet; svet pravi, ovaj iza prozora, ali i onaj Alisin, svet stihova, šarenih lilihipa i umetnosti.

Hvala ti, beskrajno ti hvala što si od devojčurka stvorio pravo žensko čedo, što si me usmerio na pravu stranu, ispravan i težak put. Što mi nisi dao da vrludam, u tim užasnim godinama vladavine hormona i želja, nego si me surovo krotio, uvek pametan i odlučan. Hvala ti što si i danas takav. Od srca, od srca, od srca ti želim da zauvek ostaneš takav. Ne idi nikuda, ne daj se drugima, grabi i dalje, znaš ti kako.

Hvala za sve lepe reči, sve divne melodije koje si mi otkrio, za sve oterane crne oblake moje mladosti, sve zrake sunca koje si mi poklonio, a da ništa nisi tražio. Hvala ti za svaku ruku prijateljstva koju si nesebično pužao kada su me ostavljale drugarice, kada sam se zaljubljivla i odljubljivala, išla u disko i vraćala se u pola 12. Uvek tu, uvek za zagrljaj, za brisanje suza ili smejanje u dvoje. To si ti.

Hvala na svim umetnostima koje su posadio u moj život, za sva zalivanja i  njihova cvetanja. Sa njima cvetam i ja, svaki dan, kad god poželim. Neka potraju i oni, i ti, sve dok je ove velike ljubavi.

Nemoj nikad da se menjaš, da krnjiš svoje vrednosti, da se prepustiš modi, stihiji, većini… znaš i sam da to ništa ne vredi. Ni mrvicu ove ljubavi, ove zajedničke sreće koju delimo. Dragi moj, najdraži

 radio 202.