onokad ne piješ kafu

Nemam taj „momenat“. Fali mi.

Najviše kada slušam strasne, ženske ispovesti, poput ljubavnih, sa sve zatvorenim očima i uzdasima. Sve se uvijate, mazite, skupljate ruke i noge (?!), mio glas, nežne reči, cico, maco… Čitave stranice, romani, emisije, reklame, pompa, konfete! Tada sam samo nemi posmatrač. Sve krivim glavu slušajući i gledajući. Klimam glavom i krećem u ćošak za neposlušne.

Nervira me više da objašnjavam svima zašto ne mogu, šta me boli, kako, pa od kada je to tebi…i tako. Nervira me što me gledaju kao vanzemaljca, sa sve žalopojkom „Joooj…“

Pokušavala sam. Nije da nisam. Hoću i ja momenat, „trenutke za sebe“, zaljubljeno grljenje sa omiljenom šoljom u svako doba dana. Hoću, ali ne ide. Terala se na silu, s drugaricama, samo još ovu i neću više. Ali, jaaaako me boleo želudac. Ništa nije pomoglo. Odlučila sam u svojoj osamnaestoj godini da prestanem da se mučim, stavila tačku, evo ovako  • . Stoji ta tačka i danas, zabetonirana.

Moja narcisoidna strana je u stvari jako srećna zbog toga, ponosna na sebe, čak sam si i umislila da sam neka faca.  🙂 Ipak sam ja zdravija, imam čistije zube (a ha!), čistiji želudac, spavam bez problema (uta ta!), imam manje sudova (da-da)… I tako… Pronašla sam i ja svoje momente, ali nisu toliko glasni, jer su u manjini.

U potpisu: ŽENA KOJA NE PIJE KAFU; ni osmanlijsku, ni nes, ni 2u1, 3u1, ni filter, ni espreso, ni jednu, jedinu vrstu…