ili
KAKO DA VAŠE DETE IMA SVOG ČIKA-VOJU
Danas je otišao čika-Voja. Sigurna sam da će i tamo gore popravljati zube mališanima i velikima, sve usput pevajući i prepričavajući svoje dečačke dane. Da, čika-Voja je bio zubar. Ali u svim našim životnim memorijama zabeležen je pod imenom ČIKA-VOJA. Zato što nas je s vrata dočekivao kao porodicu, što je pamtio svaki potez svojih bušilica u našim ustima i nakon 10 godina, zato što je non-stop pričao, pričao i pričao… toliko da nema šanse da bi se neko i setio šta je to strah, a kamoli pomislio da je taj čovek u belom mantilu doktor. Ako bi se u kojoj priči našla i spomenula neka pesma, za čas bi se ona zaorila ordinacijom, toliko veselo i smešno, kao najlepša anestezija koju ste ikada mogli dobiti. Zaljubljenik u život iz svih njegovih uglova, našao bi sigurno temu koja je skraćivala vreme, opuštala prste zarivene u rukohvat stolice i obećavala sigurni ponovni susret.
Čika-Voja je svojim roditeljskim tonom izbrisao sve moje strahove od zubara i onog odvratnog mirisa zubarskih ordinacija. Imala sam doktora kom sam verovala, kojeg sam zvala u vreme i nevreme, i koji je uvek bio tu. Prijatan i nasmejan.
Kada sam postala majka, obećala sam sebi da se moja dece neće bojati zubara, kao ja nekada. Zato sam ih na sve moje posete čika-Voji – vodila sa sobom. Oni bi sedeli, gledali, slušali, sve dok pažnja ne popusti, ali onda bi na scenu dolazio čika-Voja i preuzimao druženje u svoje ruke. Bilo je tu priča… od Kulina Bana, preko Crvene zvezde do školskih tema… i tako bi vrlo brzo prošle minute. Naravno da je kod čika Voje bilo divnih igračaka kojih nema kod kuće: blokčića, olovaka, plišanih zuba, reklamnih pasti i flajera… sve što se slobodno moglo dirati. Šetnja po ordinaciji je bila dozvoljena do određene granice koju je čika-Voja odredio, a koju su moja deca poštovala.
1.VODITE SVOJE DETE KOD ZUBARA
Svaki put kada možete; kada na intervenciju idete vi, vaš suprug/a. Ako ste u Domu zdravlja, skrenite u hodnik koji vodi do stomatološkog dela i pokažite detetu postere u čekaonici. Ako nema gužve, zakucajte na vrata i zamolite da dete pogleda kako izgleda ordinacija. Neka se rukuje sa doktoricom, neka se upoznaju… Verujem da vam ovaj predlog deluje smešno, ali sam isto tako sigurna da biste od pametnog sveta dobili sve pohvale za ovakav pedagoški potez. Samo napred.
2.POKLONITE ZUBARU VAŠEG DETETA NADIMAK
Nadimak uvek, ali uvek ima terapeutsko dejstvo na uši, posebno uši deteta. Nadimak doktoru daje osobine običnog čoveka, prijatelja. Tada će i uloga zubara u životu deteta postati drugarska, a ko se još boji svog druga? Zar ne?
3.SPOMINJITE ZUBARA VAŠEM DETETU STALNO
Kao kada spominjete nekog dobrog druga iz vrtića. Tokom čitavog procesa rasta i promene mlečnih zubića u stalne, bez pauze. „Jao, što su ti lepi zubići…kad te vidi tvoj ____ ima da bude presrećan““Gospode Bože, peri zube _____ će plakati kad ih vidi“… Spominjući detetu nadimak njegovog zubara redovno, srušićete taj mistifikovani lik o nekom čiki u belom mantilu koji buši zube, jer će ono, iz čiste navike, naučiti da je ta osoba deo njegovog života. I to samo njegov deo, što je jako važno, jer deca vole da sve bude „njihovo“.
4.ZUBAR JE PRIJATELJ
Za prihvatanje ove ideje, mogu vam pomoći razne knjige, slikovnice i crtani filmovi. Sve dok se jednog dana i samo dete ne uveri da je bol nestao nakon posete „našem čika-Voji“. Morate detetu objasniti da će njegov zubar dati sve od sebe da bol prođe, ali da i ono samo mora dati sve od sebe, da ovo obostrano prijateljstvo završi sa dva osmeha.
5.BIRAJTE ZUBARA KOJI VOLI DECU
U tu ljubav uverićete se lako, jer zubari koji vole decu više pričaju sa decom nego sa vama, dozvoljavaju šetnju po ordinaciji i diranje određenih stvari. Oni mjauču, bekelje se i spuštaju se na nivo deteta. Te poteze dete sigurno neće zaboraviti i sigurno će tražiti da ide kod ovog zubara. Jer dete uvek oseti dete, u odraslima.
Izbor zubara za vaše dete biće vaša briga, i tu ne možete baš mnogo da pogrešite. Tj. možete jednom, najviše dva puta. Da li doktor zna raditi sa decom (ali i odraslima) ili ne, vidi se vrlo brzo. Zato budite mudri i birajte.
…………………………………………………
Čika-Voja je bio zubar u privatnoj ordinaciji, ali ta činjenica njegovoj doktorskoj ličnosti daje još veću vrednost. Jer on je bez jedne reči radio i kada je bilo para i kad nije; i nedeljom u pola 6 ujutro na Badnjak, i uveče u 21 sat. Ne jednom se desilo da nije hteo novac za intervencije kod moje dece.
Ovo je bilo pravo prijateljsko poslovanje. Zbog njega su i moji mališani danas u čudu, sve ne veruju i ćute. Da mi je neko rekao da ću ovoliko plakati za svojim zubarom?… Da, zvuči čak i smešno, ali verujte, mi nismo izgubili zubara. Izgubili smo čika-Voju.
čika Vojina ćerka, naša sadašnja zubarka – Dubravka, i njen pacijent, moj Igor
Predivno! Dirljivo i nežno.
Svako dete treba da ima svog čika Voju.
I lekara, i zubara, i učitelja…
Dok je takvih ljudi, nemamo briga.
Hvala za ovaj predivan tekst, saveti su zaista dragoceni.
Hvala za ovako lep komentar. Svaka reč je potpuno istinita i iz srca. Nadam se da će se neki od ovih saveta naći na tvojoj listi odličnih pedagoških poteza.
Mada ne volim zubare, dobre su ti strategije 🙂
Ni ja ih nisam volela…
Uvijek je teško kad odu oni koji su nam dragi jer mislimo da se to nikada neće desiti.
Sa svim savjetima se slažem i imam u planu njihovu primjenu. Isto tako mislim da je dobro i da dijete prvi put sjedne na stolicu onda kad nema potrebe za intervencijom, samo da mu zubar pregleda zube jer ja sam imala strašan prvi susret sa zuboboljom i nervoznim doktorom.
Da, jako je bitno da dete boravi u ordinaciji pre njegove prve intervencije, i to što češće-to bolje. Pozdrav <3
Bravo!
Ja se vukljam po zubarima od svoje pete godine (sa šest su mi vadili donje šestice zbog premale vilice) ali se nikada nisam plašila. Moji su od mene u tim situacijama napravili superheroja tako da sam se ja osećala neverovatno hrabro. Još, u ono vreme nije bilo belih plombi pa sam kao nagradu dobijala „zvezde“ u zubima. 🙂
Poseta zubaru je možda i najbolji test roditeljskih metoda , tj.roditeljskih mogućnosti. Blago tebi. Ja sam i tu bitku sama vodila.
Žao mi je što je Čika-Voja morao da ide… Potpuno se slažem sa tobom da je jako važno da dete zavoli svog zubara. Ja se nikada nisam bojala zubara. Zato sam decu počela da vodim kod zubara već sa godinu dana, na preventivne kontrole i na upoznavanje sa „čika-zubom“, jer su im zubići nicali od 4.meseca. Imali smo divnu zubarku koju su moja deca gotivila. Zahvaljujući našoj Dr Mrđa, stariji sada seda na bilo koju zubarsku stolicu, bez problema… Na žalost, ona se teško razbolela i prestala je da radi pre nekoliko godina, baš kada su krenuli „problemi“ sa zubićima mog mlađeg deteta. Prošli smo pakao dok nismo našli novu zubarku… I sada, konačno posle dve godine, imamo novu zubarku, koja je toliko divna prema deci, pa i mlađi bez bojazni seda na njenu zubarsku stolicu 🙂
Odlično. Vi ste onda rešili taj veliki zadatak.
Jelena, da li ste sada pronasli nekog dobrog zubara za Vase dete? Zao mi je tog zubara vaseg i verujem kako Vam. Ja sam u kolicima od rodjenja, imam 25 godina i svog cika zubu ne bi dala nizasta na svetu! Toliko ga volim da je neopisivo, moj dragi cika Dejan….
Pozdrav Lelo! Hvala ti što si se javila 🙂 Da, imamo „novog zubara“ tačnije zubarku, i za to se pobrinuo čika-Voja. Naime, njegova ćerka je završila studije i radi u njegovoj ordinaciji, tako da sada imamo našu Dudu 🙂 (Ona se zove Dubravka ali je mi zovemo kao i njen pokojni otac – Duda 🙂 )
Puno te pozdravljam, družimo se i dalje!
Kso neko ko je viže od dve decenije radio na stomatologiji mogu da izrazim veliki kompliment o veoma dobro, čak stručno napisanom tekstu. I da, nadam se da nećeš zameriti, podeliću ga na svoju stranicu 🙂 ??
Hvala 🙂
Ja sam se samo vodila dečijom psihologijom i nekim svojim „pravilima“.
I ne samo da je uspelo, nego i više od toga.
Naravno da ga deliš, samo napred 🙂
I ja sam imala svog čika Voju kao dete.
Hvala ti za predivne emocije i sjajne savete koje ću svakako poslušati! 🙂
Onda razumeš 🙂
Naravno, kod zubara, kao na bilo koje drugo mesto…kao u šetnju 🙂