Da li i vi stalno brinete da vam dete ne bude gladno?
Nakon podoja se pitate – da li je moja beba sita?
Na poslu mislite – šta li će jesti u vrtiću?
Kod kuće – šta ćemo danas lepo ručkati?
O, da.
Poznato.
Većina mama odmah nakon doručka planira ručak, a još u toku ručka misli da li će ostati hrane za večeru, i šta će spremati ako ne ostane?
Većina zaposlenih mama je nakon 14 časova samo fizički na radnom mestu, jer je duhom u njenoj kuhinji, gde će uskoro morati postati najbrži šef na svetu.
Obrni, okreni – dani se vrte oko hrane.
Da mali pačići ne ostanu gladni 🙂
To si nikako ne bismo oprostile, zar ne?
Kao da količinom hrane merimo i količinu brige i pažnje.
U stilu: mali vuk sit, mamine ovce na broju 🙂
A nije baš tako bilo dok smo se trudile opčiniti mužića kao kuvarice, dva puta mesečno?
Sve se promenilo dolaskom malog pačeta na svet, jer tada kuhinja postaje veoma zauzeta prostorija.
U njoj se u početku nalaze razne posude za kuvanje vode, grejanje mleka, sterilizaciju duda i flašica, četke za pranje – sve u nežnim bebećim bojama, uredno poslagano u poseban deo kuhinjskih elemenata.
A čuveno pitanje – DA LI JE BEBA SITA – počinjemo da postavljamo sebi još u porodilištu, bez obzira da li beba doji ili je hranimo na flašicu.
Da, to je prva mamina briga.
Bilo bi idealno kada bi beba mogla da kaže „Gladna sam“ ili „Ne mogu više“, ali onda se naš materinski instinkt ne bi mogao razvijati kako treba.
Ovako, ostaje nam samo da pažljivo posmatramo bebu i slušamo stručnjake, poput pedijatra iz Kuršumlije, koja svakodnevno savetuje i usmerava mame.
Kada poslušamo ovakve savete, ceo proces hranjenja bebe se čini lak i jednostavan.
Međutim, sva naša uverenja da smo dobro zapamtile materiju padaju u vodu nakon devetog plakanja bebe u toku jednog sata.
Šta je sad?
Da li je moje mleko dobro?
Da li sam napravila previše mlečne formule?
Da li ovo plakanje u stvari ima ikakve veze sa jelom?
Ovo su bila moja pitanja koje sam postavljala uglavnom sebi u toku prvih nedelja nakon porođaja. Kažem – uglavnom sebi – jer je patronažna služba bila retka i veoma oskudna informacijama, a bilo kakav tip škole roditeljstva nije postojao (ne postoji ni danas u Šidu).
Sigurna sam da je većina vas prošla bar jednom kroz ovakve dileme, i da su ova pitanja još kako dovodila do stresa.
Pored plača bebe, unutrašnje osuđivanje
„o, ne, šta sam to uradila“,
„šta sad da radim“
„ali nisam ništa loše uradila“
kao i nemoć da pomogne bebi i sebi – dovode mamu do očaja, suza, nezadovoljstva, tuge, nespavanja…
Ono što daje nadu i boji divnim bojama edukaciju budućih roditelja, jeste da polako u našoj Srbiji počinju sa radom ŠKOLE RODITELJSTVA.
Mesta gde ćete od prvog dana trudnoće, do godinama nakon porođaja, moći da dobijete stručan savet baziran na znanju i iskustvu.
Znanju stečenom na primerima mnogih majki koje su imale isti ili problem sličan našem, i iskustvu koje se stiče samo u intimnom okruženju, gde majke poveravaju svoje probleme stručnjacima.
Ako tražite bilo koji savet u vezi ishrane bebe i vašeg deteta, zašto je dobro posetiti školu roditeljstva?
Vođene školama roditeljstva, mame su sigurnije u svoje postupke.
Lakše prihvataju plakanje bebe, situacije odbijanje hrane ili želje za hranom.
Umeju objasniti sebi određeni problem i polako prestaju osuđivati sebe za brojne poteškoće vezane za ishranu.
A sve to, zato što su usvojile brojna znanja koja su im bila nepoznata.
Vođeni školama roditeljstva, i očevi se lakše uključuju u hranjenje bebe flašicom, pomoć majci koja doji ili spremanju prvih obroka za svoje dete.
U školama roditeljstva, u humanom, ljudskom obraćanju vama kao majci, dobićete ne samo savet i uputstvo, nego i ohrabrujući pogled, zagrljaj, razgovor koji će vas opustiti i smiriti, jer nema boljeg kontakta među ljudima, osim kontakta uživo.
U škole roditeljstva su uvek dobrodošle i sve mlade majke s bebama u naručju.
Građenje poverenja u ovom društvu, divna je osnova za sve buduće dolaske lekaru, kada ono malo pače (što je plakalo i kad je bilo gladno i kad nije) malo poraste.
Briga oko hranjenja bebe uglavnom nestaje s prvim obrokom koji se jede kašičicom.
Onog koji se fotografiše, pamti i prepričava odmah telefonom i još danima posle. Onom koje će uvesti i mamu i bebu u novo razdoblje, vrlo živo i nepredvidivo, razdoblje koje korača sa zubićima, belim gostima koji grizu sve što se može dohvatiti 🙂
Sva ta divna razvojna razdoblja možete analizirati sa pedijatrom, stomatologom ili drugim stručnjakom iz vaše škole roditeljstva, uživajući u svom blagu koje raste.
Raste zahvaljujući mleku, vodi, kašicama, sokićima, prvim supicama, pasiranim krompirima i šargarepama, sitno seckanom mesu, svežem paradajzu…
Ali najviše zahvaljujući ljubavi onih koji brinu i hrane malo pače.
Onih koji hrane i poljupcima, maženjem i pevanjem, vožnjom u kolicima i čitanjem bajki, golicanjem i zajedničkim igrama, crtanjem i odlaskom na karate, plivanje, folklor.
Onih koji će plakati kada plače i beba, koji će skakati kao zec i kengur samo da nahrane, da uteše, da nasmeju, zabave, uspavaju.
Sve to – da narastu i porastu.
Jedno drugom do srca.
To je ono što je važno.
Da li ste vi imale dileme u vezi ishrane vaše bebe?
Od koga ste tražile savete?
Tekst nastao u saradnji sa kompanijom Rosa, kompanijom koja uviđa važnost i potrebu edukacije trudnica i njihovih partnera, sve u cilju boljeg života dece, i porodice u celini.
