MamaŽena

Mamine lične želje i preispitivanja

Trenutno sam u raskoraku sa stavovima mog muža koji se ne slaže sa mnom u meni važnim stvarima. Nailazim na stubove kontraargumenata sa kojima se opet ja ne slažem, i tako u krug. Život će mnoge od nas postaviti u ovakvu situaciju, i retke su one koje će je izbeći. Zato i pišem ovo danas. Iskreno, iz najbolje namere.

Kada se završava mamino mamovanje i kada mama može nastaviti sa ostvarivanjem svojih ličnih želja i mogućnosti? Da li smo mi, žene koje dobrovoljno žele ninati i hraniti svoju decu, osuđene da se tim poslovima bavimo dok ne umremo, ili se, ipak, možda, jednog dana možemo okrenuti sebi, kući, svojim prijateljima, hobiju… Verujem da ćete se sve složiti sa drugim delom ovog mog pitanja, jer – to je racionalno i prirodno razmišljanje. Bar ženama.

Slažem se da je teorija jedno, a praksa nešto potpuno drugačije. Nije to baš ni ženi jednostavno: ostaviti magičnu krpu i pozvati drugaricu, ili odložiti peglanje i otići na predstavu. Ali ako ste pre prvog porođaja vodili računa o ličnim željama, biće mnogo lakše vratiti se starom načinu života. Naravno da ne mislim da kuća treba da pliva u đubretu dok ja kafenišem, ali takođe, ne mislim da ja treba da plivam u moru nezadovoljstva samo zato da bi mi kuća i bašta blistale.

Kako deca rastu, smanjuje se broj maminih obaveza i poslova vezanih za njih. Naravno, ako ste ih naučili da budu samostalni. Ja više ne nameštam deci krevete, ne spremam njihove sobe, ne hranim ih, ne kupam ih, ne igram se s njima… domaći pregledam samo mlađem detetu, i samo njega ponekad vodim u školu… jednostavno – imam više vremena da se posvetim sebi i svemu što MENE zanima.

I šta se onda desi? Kada patrijarhalni mužjak ne nalazi više svoju stvar na svom mestu? A bila je tu toliko dugo, dovoljno da se čovek baš navikne…zar ne? Ali, eto, nema je više. Šta da se radi? Ili bolje rečeno – ko će ovde šta da radi? Ko će da odustane i popusti, a ko će ispasti tvrdoglavi magarac? Ima li ikakvo popuštanje smisla i cilja?

Trebaju li mame iz ove priče biti – mame do groba ili ono što jesu?

Zastrašujuće je fascinantno kako se mnogi muževi nađu u čudovišnom čudu kada se njihova dojučerašnja ženica = kućna pomoćnica = mamica = podrška, „odjednom“ promeni, pa sve nešto hoće, pa sve nešto neće… prosto za ne prepoznati. Iako su sve te „novootkrivene“ osobine potpuno identične sa onim u koje se to isto muško i zaljubilo, ali, avaj! Ne! To nije to, to nije moja žena!

Tačna je rečenica moje drugarice koja kaže da „Nije lako živeti sa nama; ženama koje znaju šta hoće, koje svašta hoće od života, koje ne miruju.“ Ja mogu prihvatiti muško nerazumevanje ženskih osobina koje donose zlo i probleme, ali ne mogu nikako razumeti neprihvatanje postupaka supruge, koja svojim delima ne ugrožava niti jedan segment zajedničkog života. Čak naprotiv.

Retko će me neka druga teorija odvratiti od ove: u pitanju je strah. Strah koji se učaurio u neznanju. I ne mrda. Otkud bi? Možda će i zaboleti. Bolje ne rizikovati, nego nastaviti starim, ofucanim, dobro proverenim putem. Na njemu muškarci dobro znaju kako će se dočekati ako zatreba. Što bi se rizikovalo pa pomerilo?

Takođe, tu je i onaj najprimitivniji strah od gubitka: one koja je na usluzi, koja postavlja, koja dočekuje, koja ne traži, koja je oslonac, koja piše domaći, koja još svašta nešto. Kako se snaći bez te?

Zanimljivo je i to da u raspravama na ovu temu, ljubav nema šta da traži. Ona je nešto što se podrazumeva, što sine pa gasne, što je potpuno nebitno. Bitno je samo koliko poštovanja imate prema željama svog životnog saputnika, tj.prema njemu samom, baš takvom nesavršenom kakav jeste. Samo to.

Žene su generalno, mnogo fleksibilnija bića u svakom pogledu. Da li je u pitanju neki urođeni instinkt, bolja sposobnost rešavanja problema, snalažljivost… ili nešto peto – ne znam. Ali dokaza je na sve strane, kako su žene uspele bez obzira na sve. Posebno majke. Posebno one koje žele bolje i bolje svojoj deci, koje žele biti dobar primer, koje žele ostaviti traga i uspomena, koje se ne ustežu i ne jadikuju, nego ludački grabe sve što mogu, od ovog dela puta zvanog život.

Ako je i neka od vas na sličnoj prekretnici, htela bih da podelim sa vama ovu misao: mi možemo odložiti ispunjenje svojih želja, možemo progutati još jedno objašnjenje, možemo sačekati neko bolje vreme i razmisliti još jednom, oprostiti svima koji su nam se našli na putu. Ali jednoga dana, ako se probudimo sede i ispijene od navika, moraćemo liku u ogledalu priznati da je to naša sopstvena, najveća životna greška, koju si nikada nećemo oprostiti.

Prati Mamino blago putemFacebookinstagram

  1. Postaraj se za sebe na vreme ili si nikad nećeš oprostiti.

    1. Baš tako. Hvala na podršci 🙂

  2. malabreskva kaže:

    Sve moze da se postigne razgovorom, dogovorom, verujem da ces naci resenje

    1. I ja isto verujem, ali problem je kad razgovor ne dovede do dogovora…

  3. aprilia29 kaže:

    Na sve se čovjek navikne, samo mu treba dati vremena 🙂

  4. NeLa kaže:

    Slična sam, ne volim rutinu i uspavanost, stalno težim, novom, boljem i drugačijem. Nisam za radiklane promjene, većina ih teško prihvata još ako izgubimo živce pa puknemo, od tog posla ništa. Po meni je dobar recept tiha voda bregove valja.
    Kad se okrenem iza sebe i analiziram 12 godina braka recept je više nego uspio.
    Pozdravčić 🙂

    1. Ja sam sa mojim mužem već 21 godinu, što u vezi, što u braku. Jeste tiha voda mnoge stvari „valjala“ u dobrom pravcu, ali mi se čini da sam više kroz sve te godine išla srcem, a ne glavom. Tako da se nekome naši potezi mogu učiniti radikalni, a nekome potpuno normalni. Pozdrav za Sarajevo 🙂

  5. NeLa kaže:

    I tu smo slične 20 punih zajedno , dvadest prva uveliko 🙂
    Samo naprijed ne odustaj 🙂

    1. Nije ni čudo što se razumemo 🙂 Hvala na podršci 🙂

  6. LaBiLnA kaže:

    Uvuci i njega u tu svoju priču, za početak 🙂 Pa, kad mu dosadi da se mlati sa tobom po gradu, prodavnicama, kulturnim manifestacijama, onda nastavi sama da radiš ono što ti prija i što te čini srećnom. Samo srećna i zadovoljna žena dobra je i ostalim članovima porodice 😉

    1. Ma neće on nigde da ide…Zapanjio se totalno.

  7. biberr kaže:

    21 godina divnog zajednistva, 5 decaka+ muz…..sad je najmladjem 5 godina, tako da se pomalo moze disati….tako je lepo uzivati u nekim stvarima koje ljudi potrose sa dvadeset. Ima toliko raznih nacina. Ja polozila preostale ispite posle toliko godina, vise vremena za setnju, za kafu, za poneki film, knjigu uvek, masazu, frizera,vikendom u planine-ko hoce sa mnom moze, ko nece neka cuva decu …

    1. Svaka čast za 5 dečaka! To se zove hrabrost, ljubav, požrtvovanost, odricanje… i još mnogo toga. Sada je vreme za mamu, potpuno se slažem. Samo napred! Dobordošla na moj blog 🙂

  8. bubiljub kaže:

    Sigurna sam da svako od nas, pa i tate, muževi, prođu slično. I verujem da ako se(be) izgubiš, nikome ne možeš biti dobar. Pre svega sebi. Žena ne bi trebala da bude mama bar svom mužu. To što ih osamostaljuješ je jako dobro za sve! Podseti me na to, zaboravimo se mi lako 🙂

    1. jelena kaže:

      Baš tako. Savršeno si rekla. Ogledalo nas čeka kad-tad. Još kako se vredi potruditi da nas slika u njemu nasmeje, a ne da nas optuži, kako taj lik uopšte nismo mi.
      Dobrodošla 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *