Ovo jeste priča o biciklu.
Ali je i priča o ljubavi prema detetu i priča o učenju.
Priča o vrhunskom znanju stečenom pravilnim učenjem.
Ovo je priča o Nairu Quintani.
Dečaku koji je živeo u siromašnom delu Kolumbije, u kući na brdu, 16 kilometara udaljenom od škole.
Roditelji su mu bili seljaci i živeli su od prodaje krompira i kozijeg mleka.
Svakoga dana, Nairo je pešačio do škole i nazad.
16 kilometara.
Svakoga dana.
Do svoje 15-e godine, što kod nas znači – do kraja osnovne škole.
Priča ne bi bila posebna da Nairova kuća nije bila na vrhu brda, na kojem su ga svakodnevno čekali otac i majka.
Bodrili su ga svojim glasom i pozivima da se popne, da izdrži te posledenje korake do kuće.
Nakon godinu dana štednje, roditelji su Nairu kupili bicikl, kako ne bi morao pešačiti toliki put do škole.
Bicikl je bio polovan i težak, ali je služio dobro.
Dečak od 15 godina dobija prvi bicikl!? Sreća, sreća i sreća!
Bilo je to ogromno olakšanje kada bi se do škole vozio nizbrdicom, ali i u povratku, iako je vožnja uz strmo brdo bila više nego teška.
Nairo je osmislio svoju dečiju taktiku i u povratku kući naizmenično vozio i gurao bicikl. Za tri meseca je uspeo da bez prekida odveze bicikl do kuće.
Posebno je bio težak zadnji kilometar do kuće, što zbog strmog puta, što zbog snage koja je svakim metrom ponestajala.
Majka i otac su ga i dalje čekali ispred kuće i glasom i aplauzom bodrili kako bi uspeo, kako bi se pedalama dovezao do kraja.
Kako je on, dečak od 15 godina to uspevao? Rekao je u jednom intervjuu 2010. godine.
“I imagined I was in a race and always tried to win.”
Zamišljao je da je na trci i uvek se trudio da pobedi.
Jednoga dana, Nairo je obišao biciklom grupu biciklista, penjući se brdom do svoje kuće. Ta grupa biciklista bio je kolumbijski nacionalni tim, koji je trenirao na ovim teškim stazama.
Od toga dana, svet Naira Quintane postao je svet biciklizma.
Primljen je u nacionalni tim bez pitanja i zadrške.
Sa svojih 19 godina, postao je prvak Kolumbije u rangu mladih vozača. Krenuo je sa nizanjem medalja, osvajao ono što niko pre njega u Kolumbiji nije osvojio i postao miljenik svoje zemlje, ali i celog sveta.
Jer on je oličenje pobede i želje. Oličenje truda, dugogodišnjeg truda da uspe, da doveze onaj poslednji kilometar, da osvoji svoj cilj.
Od tada svet biciklizma živi bajku Naira Quintane.
Živimo je i mi, publika i zaljubljenici u bicikle, u vožnju, nebitno da li je rekreativna ili sportska.
Ono što svakako jeste ključ uspeha ovog mladog bicikliste, jesu dve činjenice:
*otac mu kupuje bicikl i
*vizuelna taktika za učenje, za savladavanje prepreke.
On je, naučen prethodnim iskustvima koje je stekao radeći s ocem na siromašnom imanju, NAUČIO da misli, naučio da nađe rešenje, što je u slučaju poslednjeg kilometra vožnje do kuće, bila – VIZUELIZACIJA.
Dete koje problem preobrati u sliku ili priču, mnogo će ga lakše i uspešnije rešiti.
Kraj savršene priče o učenju Nira Quintane, možemo videti u samoj završnici trke Tour de France 2013.godine, kada je uspeo osvojiti etapu, ali je na kraju trke ipak bio drugi. Sa samo 23 godine.
Obratite pažnju na poslednji kilometar, na snagu koju on dobija i obilazi svoje protivnike kao da je tek seo ona bicikl.
Fantastično!
I prošle godine je osvojio drugo mesto, te svi se nadamo da će ova godina i ova trka koja je počela juče, biti njegova. Godine su pred njim i ne sumnjam da će i ovaj cilj osvojiti, da će poslednji kolometar biti samo njegov.
Samo napred Nairo, mi smo svi na vrhu brda i bodrimo te!
Da li vi vozite bicikl?
A vaše dete?
Pročitajte još i Zašto bi svaka mama trebalo da vozi bicikl?
