„Ma daj, molim te, šta će malo dete da uči? Pa nije još ni krenuo u školu!“
„Naučiće, ima vremena!“
„Ko je mene učio, pa šta mi fali?“
„A šta će učiteljice da rade, ako ga ja naučim sve?“
Ovo su komentari roditelja koje godinama slušam a koje govore roditelji predškolske dece. Mudrovanja su naravno subjektivna, uglavnom bez konkretnih činjenica i dokaza. A činjenice su iz godine u godinu sve poražavajuće. Nažalost.
Iako sva deca na kraju predškolskog programa u vrtiću dobiju papir da su završila pripremni program, vrlo često, mnoga od njih od tog programa imaju samo to – papir. Ne bih sada o tome ko je kriv. Krivi smo svi, svako na svoj način. Roditelji se oslanjaju na vaspitače, vaspitači se pravdaju zakonom koji im ne dozvoljava bilo kakvo primoravanje dece na rad, a deca – k’o deca – koriste svaki momenat da se igraju.
Nažalost i međutim, ŠKOLA NIJE IGRA. Bez obzira kako razigrano izgledaju savremeni udžbenici i bez obzira kako se sistem trudi da od škole napravi igraonicu.
Dokaz za ovu tvrdnju su rezultati, iz godine u godinu sve lošiji. U klupe prvog razreda sedaju brojna deca koja ne znaju ni slova, ni brojeve, čak ni boje, a ponekad ni koja je leva a koja desna strana. Poznaju samo teme iz svakodnevnog života, ono što su naučili sami, a vrlo često bolje poznaju latinicu nego ćirilicu, zbog svakodnevnog sedenja ispred kompjutera. (U Srbiji je ćirilica osnovno pismo i uči se pre latinice.)
Koliko je roditelja koji će samostalno raditi s decom kod kuće?
Koliko je vaspitača kojima će obrazovne aktivnosti biti ispred slobodnih aktivnosti?
Koliko je dece koja će sama uzeti papir, olovku i vežbati sama?
Žao mi je, ali moram kritikovati nas roditelje, pre svih ostalih.
Prvo što ćutimo pred sistemom koji nam od dece pravi test objekte ideja koje provereno ne rade.
Drugo što ćutimo pred svim novokomponovanim predškolskim programima, koji imaju za cilj samo nečiju zaradu.
Treće – što uvek kasno shvatimo da je neznanje našeg deteta – naš problem.
AKO SMO PAMETNI LJUDI, BUDIMO MUDRI RODITELJI.
Jako je važno da budemo svesni jedne ne baš tako prijatne isitne: ne možemo dete privoleti na učenje u šestoj godini. Niti ga tada možemo naučiti da sedi na stolici 45 minuta, da pravilno drži olovku, navežba akomodaciju oka i sve ostalo što je trebalo da ga naučimo do tada. Tada je za većinu dece kasno.
Učite svoje dete da sedi na stolici 45 minuta. 5 po 5, polako. Krenite od najmlađeg uzrasta, ponudite nešto što će sigurno biti zanimljivo dečijoj radoznalosti koje ima… beskrajno!
Da pravilno drži olovku. Da što više piše i crta i vežba grafomotoriku. Da pita ono što ne razume. Učite ga da razmišlja rešavajući logičke zadatke sa primerima iz njegove sobe. Ne mora svaki put dobiti čokoladu, kupite mu “ Mali Zabavnik“. Izvedite ga napolje i pokažite mu kako izgleda drvo, cvet i kako zalazi sunce. Dozvolite mu da o prirodi uči u prirodi. Ako niste do sad, u poklone za rođendan obavezno ubacite i knjigu. Dovedite mu najboljeg drugara da uče zajedno…
Ako želimo petice i naš trud mora biti za 5.
Pravo je blago imati vaspitačicu/vaspitalča koji će uvek naći načina da zainteresuju dete za rad. Ali ako niste te sreće – moraćete se angažovati sami. Čekajući da se nešto promeni – vreme odnese male godinice i posle je teže nadoknaditi propušteno. Naravno, ako želite svom detetu dobar start, kao osnovu dobrog obrazovanja.
A koji roditelj to ne želi?
Slažem se sa tobom u potpunosti. Deca moraju biti pripremljena za polazak u školu i moraju da nauče neke osnove. Takođe i roditelji treba da se pripreme za taj novi period u životu dece.
Svaka čast za „KEZ“ 🙂 bolje sat vremena KEZa nego sat vremena igrica i TV-a…. Želim ti mnogo uspeha i puno malih polaznika 🙂
Hvala ti puno 🙂
Slažem se u potpunosti sa tobom kada je priprema dece za školu u pitanju. Današnja deca su veoma inteligentna, ali na žalost ne pravilno usmerena. Gomilu roditelja nije briga što njihovo dete od pet godina ne zna sva slova ni sve boje, a meni je to nezamislivo. Ne zato što hoću da se hvalim kako moje dvoipogodišnje dete razlikuje sve boje i zna većinu slova, već zato što mislim da je to osnova snalaženja u današnjem svetu. Moram li i da dodam da znam predškolce koji ne znaju kako im se zove ulica gde žive? O šetnji u prirodi i snalaženju neću ni pomisliti, jer mnoge mame misle da je dovoljna šetnja ako svoju decu odvedu na kafu sa drugaricom u baštu kafića.
Ono u čemu roditelji i dalje greše je korišćenje tehnologije. I sama si rekla da pojedina deca bolje poznaju latinicu nego ćirilicu zbog računara, ali i to je zato što roditelji ne usmeravaju dobro svoju decu. Postoji toliko edukativnog materijala, toliko sajtova i snimaka iz kojih deca mogu mnogo da nauče i umesto da roditelji to koriste kao prednost i njima dodatno olakšanje, oni i dalje deci dozvole da igraju neku bezveznu igricu na facebooku.
Izvini što se raspisah, ponela me tema 🙂
Hvala ti na dugom komentaru. Bitno je da se što više priča o tome. Meni je to vrlo važno. Drago mi je da se razumemo i podržavamo. Evo, upravo pišem jedan tekst o čitanju kod dece. Objaviću ga uskoro. Puno te pozdravljam! 🙂
Hvala ti puno za ovaj post, jer sam se pocela brinuti da li ipak radim nesto pogresno. Vec sam se pocela pitati da li ipak vecinu stvari treba prepustiti obrazovnom sistemu, jer me strah da ce mojim malisanim, kada dodje pravo vrijeme za ucenje, nastava biti dosadna. Drago mi je da ima jos mama koje razmisljaju isto kao i ja. 🙂
Ne brini se ništa, imaju oni dosta gradiva u školi. Bilo bi dobro kada bi sve to i uradili… Spremi se da radiš sa njima i kada krenuu školu. Nažalost. Moja mama nije ni znala da idem u školu nekada. Eventualno bi mi pomogla oko likovnog, pošto je jako lepo crtala. I imala sam super ocene. Danas je priča potpuno natraške.
Hvala ti što si se javila. Idem i ja kod tebe u „goste“. Pozdrav!
Sjajan tekst, pročitala sam ga više puta.
Imala sam utisak da se danas mnogo više radi sa decom nego nekada, da deca više znaju, ali nakon ovog teksta više nisam sigurna.
Susrećem se sa komentarima tipa – „pusti ga da bude dete“, „ne opterećuj ga“, a niko ne uviđa da zapravo mene moje dete usmerava i vodi, ja ga samo pratim.
Nema lepše stvari nego posvetiti se detetu, a rezultati budu hiljadu puta vredniji od uloženog truda.
E, draga moja, vidi se da ti je dete malo… Nažalost, promenićeš mišljenje kada krene u neki oblik vaspitno-obrazovne ustanove. Nikada više mogućnosti a nikada manje rezultata. Samo ti nastavi sa svojim radom, odlične su ti metode. Redovno ja virnem u vaše malo carstvo, ali nikako ne mogu da se upišem na listu pratilaca, stalno dobijam obaveštenje da server nije u redu?! Pozdrav za tebe i tvog „majstora“ 🙂
Ja nisam za to da djeca uče slova prije polaska u školu, odnosno smatram da ne moraju znati slova, ni brojeve. Po meni važnije ih je naučiti da razmišljaju i da budu radoznali da istražuju i da pitaju i da im se odgovara, naravno. Znači onog trenutka kad dijete počne da zapitkuje trudite se da mu odgovarate na pitanja, čak iako nisu baš odgovori primjereni za njihov uzrast nastojte da im to objasnite na način koji je njima prihvatljiv. Potrebno je i da roditelju upotrijebe maštu i svoje znanje. To zahtijeva vrijeme, kvalitetno vrijeme koje provodimo sa djecom. Što više igara u prirodi sa drugom djecom, a što manje kompjutera i televizora.
Slažem se sa svim rečenicama osim prve. Jer, ne znam koliko poznajete školski program prvog razreda, ali on u Srbiji podrazumeva poznavanje slova. Ne i lepo i pravilno pisanje istih, ali poznavanje da. To treba da završi predškolski program. Isti je slučaj i sa brojevima. Jer ta deca koja ih ne poznaju, kasne za ostalom decom 🙁 Program je kao brzi voz…
I ja bih volela kada bi naša deca živela malo opuštenije i učila samo da misle, ali nažalost, vreme uzima danak i od njih. Takođe, sve funkcije dečijeg mozga su najaktivnije za učenje baš do 7.godine, tako da je dobro iskoristiti i tu činjenicu.
Ovo je, naravno, samo moje mišljenje, što ne znači da svi po njemu treba da se ravnaju. Hvala puno za komentar! Sve najbolje!
Hm, nisam znala da je u Srbiji takav obrazovni sistem. To mi se čini kao veoma ozbiljan problem. Ja živim u Bosni i Hercegovini. Kod nas ima predškolski program koji je obavezan. Može da se odrađuje pri vrtiću ili pri školi. Ako se odrađuje pri školi predškolski program je besplatan, pri vrtiću se plaća. Dakle, ukoliko dijete ne ide u vrtić i ove godine u septembru treba da krene u školu obavezno je da u školi ima dva sata predškolskog obrazovanja. Naravno ukoliko ima kod da vam čuva i odvodi i dovodi dijete vi možete da ga ispišete iz vrtića i da ide u predškolsko pri školi koje se ne plaća. Mislim, ovo je tako sve neorganizovano, ali sad mi organizacija nije prioritet za pisanje, pa ću je preskočiti.
Predškolsko obrazovanje kod nas ne podrazumijeva učenje slova. Pažnja je posvećena poznavanju boja, grafomotoričkim vježbama, snalaženju u vremenu i prostoru i crtanje. Učitelji u vrtićima u toku predškolskog dijela obrazovanja ne smiju djecu učiti da pišu slova. To nije njihov zadatak i nisu za to osposobljeni, ako mogu da se tako izrazim. Moje dijete je išlo u vrtić i tako znam sve ovo. Kako je pri školama ne znam i ne bih mogla tvrditi, ali koliko sam čula, rade samo na tome da djeca nauče da prepoznaju slova ne i da ih pišu.
U prvom razredu uče da pišu samo štampana slova i da čitaju i uče brojeve do 10 i sabiranje i oduzimanje do 10. U drugom razredu uče pisana slova, ponavljaju brojeve do 10, uče brojeve druge desetice i računske operacije sa njima. Uče i jednačine i nejednačine. Takođe upoznavaju se sa brojevima prve stotine, ali samo se pažnja posvećuje brojevima 10, 20, 30, 40, 50…i 100 i njihovom upoređivanju i pravljenju analogije sa brojevima prve desetice.
Odužih. 🙂 Kod nas osnovna škola traje 9 godina. Moje dijete je sad rugi razred i ovo je moje iskustvo.
Hvala ti za ovaj komentar, jer mi je doneo neko novo znanje. Nisam znala da je u Bosni takav sistem, tj. da osnovna traje 9 godina. Nemoj se uvrediti, ali to ti je sve „isto s.anje, drugo pakovanje“, jer je sve pomereno za jednu godinu unapred i spojili su to predškolsko sa školom. Sad razumem zašto si rekla da u predškolskom ne treba da znaju slova. To je kod vas još uvek vrtić.
A kao što sam već napisala, ne treba vaspitač da uči dete da piše velika i mala slova, ali treba da nauči decu da poznaje slova, poznaje brojeve, poznaje skupove… i još mnogo toga što se odnosi na predmet (nekada „Poznavanje prirode i društva“) „Svet oko nas“.
Budući da sam jako skeptična pre nego prihvatim neki novi program (uglavnom uvezen iz Amerike), mislim da je ovaj naš metod ipak malo bolji, jer ima jasniju granicu između škole i onog pre. Kada dete krene u školu, mi ne plaćamo nikakv program, samo udžbenike koji nisu u okviru „poklona“…
Taj sistem koji si ukratko napisala, je tiptičan američki… Ne kažem da ne valja, ali je napravio potpunu zabunu u svim obrazovnim sistemima, koji bi i da prepisuju i da zadrže nešto svoje. Umesto da prave svoje programe, lakše im je samo kopirati zapad i na osnovu toga ubirati političke poene. To je ono.
Zato i treba da se što više možemo, posvetimo sticanju znanja svoje dece, kako bi i oni kad narastu znali da MISLE SVOJOM GLAVOM.
Ух… Мене полазак у школу чека у септембру… Али, већ годинама радим са њом… Васпитачице је хвале, а пре неки дан сам видела да је добила неки задатак који је много тежи од онога што друга деца раде… Али, она јесте у стању да седи 45 минута и да ради… Радознала, има врло развијено логичко мишљење, мада и на томе увек може да се ради… Па, ипак, знам да ћу итекако морати радити са њом кад крене у школу!
Све што си навела у тексту је апсолутно тачно – родитељ највише мора радити са дететом, али мора и пратити дететова интересовања. Моја девојка је чак и пре другог рођендана схватала појам бројева и количине, са три године све бројеве је знала. Слова је почела да ради тек у септембру (са непуних 6 година), јер су је тек тада заинтересовала, али их сад без проблема и чита и пише.
Свраћаћу чешће на овај блог, сигурно 🙂
Hvala za pohvale i samo tako nastavi. Hvala Bogu da ima roditelja koji rade sa svojom decom… Nažalost, više je onih koji ne rade, pa su onda kasnije svi krivi. A dete je u celoj situaciji najveća žrtva, jer gubi mnogo što se kasnije teško ispravlja.
Mnogi roditelji učenje shvataju i doživljavaju kao sedenje i bubanje (poošto su ga verovatno tako i iskusili), a nisu ni svesni šta sve malo dete može naučiti od momenta kada propriča…
Srećno u septembru. Želim vasm dobru učiteljicu/učitelja, jer jedino je to moguće svetlo u ovom našem obrazovnom tunelu… Hvala ti za komentar 🙂 Čitamo se i dalje!
Opet ja 🙂 I meni se čini da mnogi roditelji shvataju učenje kao bubanje. Nažalost, tačno je i da ih ima dosta koji ne rade sa djecom, a i ako rade čine to nekako kruto i nekako neprilagođeno uzrastu djece.
Ja sve manje srećem one koji rade… 🙁 Svi se oslanjaju na druge. Zato sam i mislila da će moj Dečiji Centar biti pomoć za one koji ne znaju, neće, nemaju vremena a korist za decu.
Hvala ti na javljanju, baš se lepo ispričasmo 🙂 ! Pozdrav za BiH, gde god da si!
Opet ja. Ja kad se naklatim na neku zanimljivu temu koja me uz sve to interesuje i koju živim svaki dan postajem neuračunljiva sa komentarima. Elem, ne postoji opcija da odgovorim na tvoj odgovor, pa hajde evo ovdje da napišem.
Nisam ni ja zadovoljna ovim našim programom školovanja. Nikako! Sve je nekako organizovano kako ti kažeš američki i mene to izluđuje. Škole i nastava u njima su organizovani tako kao da niko od roditelja ne radi i može po cijeli dan voziti svoje dijete. Tačno te tjeraju kao u americi da iznajmiš dadilju sa položenim vozačkim ispitom koja razvozi djecu, a u pauzi od toga brine o njima. Elem, opet druga je tema organizacija.
Hoću da se dotaknem obrazovnog programa. Moja kćerka i ja smo rođene istog datuma i ona i ja smo krenule u školu sa 6,5 godina, dakle istog smo uzrasta bile. Moja kćerka će da ide u osnovnu školu 9 godina, a ja sam išla 8, dakle nije ona ništa dobila sa ovim načinom obrazovanja, ništa posebno. Mada opet ja mislim da prije škole ne treba tjerati djecu da uče slova, jer ja sam primjerak jednog djeteta koje je upisano, onda prije 30 godina, u prvi razred bez da zna i jedno slovo. Znala sam brojeve, ali sam ih recimo pisala naopako, pa opet naučila sam sve i nije me to omelo u školovanju. Bila sam baš kao što moj nick kaže prava štreberka :).
Moji roditelji su smatrali da ne trebaju da me pod pritiskom uče da čitam i pišem prije škole ukoliko ja to ne želim i ne pokazujem interesovanje, prije svega moj otac je tako mislio. On je uvijek smatrao da djecu treba ohtrabrivati da budu istraživači, da pitaju i sami zaključuju. Međutim, kad sam krenula u školu moji roditelji su opet tu odigrali najvažniju ulogu, posebno otac, koji je od svakog učenja pravio određeni kviz i zabavu. Jednostavno naučio me je da je znaje i istraživanje i zaključivanje nešto što pomaže čovjeku. Uz njega sam svaku zadaću u početku shvatala kao kviz , a svako vježbanje kao izazov. Tako je bilo i kasnije kad on više nije imao potrebu da mi pomaže u učenju. Nekako sam isti princip pokušala da primijenim i na svoje dijete. Sad za sad čini mi se da daje rezultate.
I ja isto tako, kad se naklatim… mogu do sutra 🙂
Baš si srećnica što imaš takvog oca…
Razumem i sama se trudim, da naučim decu da misle a ne da bubaju…
Moje dete je sada drugi razred, ali (ne kao kod vas) on bi tu bio treći. Kada su krenuli, bilo je obavezno poznavanje svih slova, svih brojeva, a vrlo dobrodošlo i pisanje velikih štampanih slova i brojeva. Poznajem dete (i roditelje) koje nije znalo slova. Ona je jedva, ali jedva postizavala da nadoknadi gradivo, uvek je poslednja napisala i prepisala, uvek kasnila… Učiteljica se nije vodila njom, nego većinom kojoj je bilo dosadno svaki dan da čeka da ona završi… Dete je i dan-danas u stalnom zaostatku. Jednostavno, ne može da nadoknadi… A, što je najgore, ona nije jedina.
U predškolskom, mnnogi vaspitači ih ne uče ništa! Pravdaju to rečenicama „Pa on neće“ „Ja ne smem vikati na njega“… i slično… Takođe, roditelji su nezainteresovani, i stalno se pravdaju malim godinicama, ne rade ništa na razvoju mišljenja, misle odlazak u parkić je dovoljan da se dete zabavi… I onda se to isto dete nađe pred autoritetom koje nešto, „odjednom“ traži nešto što mu ono ne može dati. Roditelji se svađaju, učitelji teraju svoje, a dete pati…
Ne mogu to da gledam i ćutim…
E da. Moram još da komentarišem.
Meni je strašno što se učenje uvijek povezuje sa bubanjem, a pod bubanjem podrazumjevam učenje napamet. Meni je užasno teško bilo da učim ukoliko ne mogu da uspostavim neku uzročno posljedičnu vezu. Kad uspostavim tu vezu, onda nema šanse da zaboravim ili da sam nesigurna. Dakle, u mom slučaju učenje, odnosno bubanje namamet nije davalo nikakve rezultate. Morala je da postoji neka veza, ono to je tako zbog toga i toga. Da sad ne šiljim, postoje i neke stvari koje se nauče napamet, ali mali je to broj.
I sad opet se vraćamo na istraživanje, mišljenje i zaključivanje, mislim da smo se nekako izgubili u tome da se trudimo da naučimo što veći broj činjenica i ubacimo i sebi i djeci u galvu što više podataka, koji se ne znaju obraditi na pravi način.
Eto, obećavam, neću više biti dosadna. 🙂
Nisi dosadna, naprotiv. nekada je tekst mali da bi se sve reklo, a ne valja baš pisati eseje…ljudima dosadi čitati 🙂 Zato su korisni komentari, za još koju… 🙂 Ja mislim da bubanje pali jedino na pravnom fakultetu (i sličnima) gde je bitno samo nešto završiti, a posle e možeš vraćati na pojedinačne zakone i pravila… A mala deca bi trebala da uče logički a ne napamet, e sad…sve zavisi od učitelja i nastavnika, a prvenstveno – roditelja!
Evo baš sad učim svoje manje dete tablicu množenja: i govorim mu te neke cake koje će mu pomoći; kad množiš paran sa parnim-ne možeš dobiti neparan, kad množiš sa 5-uvek je na kraju 5 ili 0, i tako… A znam da je mnogo onih što će samo detetu dati tabelu u šake i reći – uči! U prevodu-bubaj napamet!…