Rezervacija

Lica:

M –  žena u panici i žurbi, s hitnim problemom

R – recepcioner hotela

Celikupnu radnju ove jednočinke čini telefonski razgovor.

REZERVACIJA

M – Halo?

R – Halo, gospođo izvolite.

M – Dobar dan. Da li je to hotel „Laza Lazarević“?

R – Jeste gospođo, izvolite.

M – (šapatom) Ja bih da rezervišem jednu sobu…

R – Izvinite, nešto vas ne čujem dobro…Jednu sobu?

M – Da, da…(malo glasnije) Moram malo tiše, inače ništa od aranžmana.

R – Ali gospođo…Kako vam može pasti na pamet da sada zovete? Znate da su uskoro izbori, sve je rezervisano! Puni smo do sledećih parlamentarnih!

M – Ali molim vas…Vi ste mi jedina nada! Evo kandidovaću se i ja u neku listu, ako će pomoći!.. MOLIM vas…

R – U redu, evo, smanjiću muziku da vas bolje čujem, i molim vas ne zaboravite da (nakašlje se) sve to košta… Nego, kažite, kakvu ste sobu želeli?

M – Ma ne brinite, spremila sam već kovertu, i hvala vam… Jednokrevetnu, sa što većim krevetom.

R – U redu, znate da su kod nas kreveti opremljeni sa dodatnom opremom…Tako da neće biti problema. Da li želite neku posebnu posteljinu: Mrka dizajn, Južni tok, Nole care, Cvetni grand? Svila, pamuk, Kinez?…Kažite.

M – Ma, svejedno…samo da je čista…

R – Dobro, onda bih ja preporučio za gospođu – Afrička breskva; nežne, ženske boje, meko, ne bode oči, malo je suplja, ali…

M – Dobro, dobro, može ta, i molim vas samo bez ikakvog pogleda na bilo šta. Znači, mrak i čist zrak za produženi vikend.

R – Ali taman sam hteo da preporučim par soba sa divnim pogledima, ako se ne pojavi  neka rezervacija, imamo jednu jednokrevetnu sa divnim pogledom na CZ, jedna gleda na Dunav, znate kako je divno kada pogledate kroz prozor…evo mene jeza…

M – Ne, nipošto! Neću poglede, prirodu, muziku, tange-frange! Jel ima neka sa zabetoniranim prozorima?

R – Izvinite gospođo, za šta vi nas držite? Da smo mi kao tamo neki okupatorski hotel? Ta, ajte molim vas…

M – Izvinite, nisam to mislila, nego…Jednostavno htela bih neku sobu gde je mrak, tišina i ima samo krevet. Bez posluge i bilo kakve ponude, da me ostave svi na miru i daju meni ključ.

R – Ključ ćete naravno dobiti, ali ne razumem šta vi ustvari, hoćete?

M – Da uđem, zaključam, i ne radim ništa! Znači: ne vidim nikoga, ne čujem nikoga, odmaram!

R – Ali gospođo, ovo nije skupština! Ovo je renomirani hotel…Jel znate vi ko je sve bio kod nas?..

M – Ne znam, ali bih ja pokušala. Vi ste mi zadnja slamka da ću se bar za aranžman produženog vikenda naspavati, zaboraviti na krpu i usisivač, na direktora i nedozvoljeni minus, na beskrajno „Maaaaaamaaaaaaaaaaa!“, na njegove čarape, mobilni i čišćenje dvorišta, na gomilu veša i sve ono „slatko“ što im se baš sad prijelo, na sve poslovne obaveze van radnog vremena koje niko ne plaća, na mamu koja me nikada ne zove, debelu glupavu komšnicu koja mi je slomila kapiju pa sad neće da se javi, na idiote što kopaju grad i uvode gasovod, na sve vesti/crne hronike u 5, 6, 7 ili pola 8, na to koliko mi treba novaca za Slavu, na domaće zadatke i idiotske rasporede đačkih smena, na izveštaje i biznis-planove, na kolege koji non-stop kukaju meni, na ručak koji danas kuvam za sutra, na dete koje hoće što drečavije  patike, na drugo dete koje hoće u pozorište i Mek, na štampač bez tonera, na papagaje koji pojedoše onako divan beli kavez, na vas i vama slične neljubazne, nehumane, bezosećajne, uobražene!

R – Izvinite gospođo, pa što odmah ne rekoste da ste zaposlena majka?..