Rođendan za mamu

Od kako sam postala mama, moj rođendan je jedan od manje važnih datuma koje slavimo u kući. Nije da je skroz umro, ali on je sada galaksiju udaljen od nekadašnjih izlazaka ili pozivanja društva na tortu. Kada je princeza bila beba, usledilo bi nekoliko poziva i nekoliko poseta na koje su gosti više poklona donosili bebi, gledali u nju i igrali se s njom…Ja sam tu, čisto iz nužde…onako usput 🙂 Ok, sve to tako treba. Valjda.

Onda je usledio period kada sam The mužu govorila „Nemoj slučajno da bi mi nešto kupovao, znaš da nam treba za ovo…ono…“ On je naravno, uvek nešto kupio (pametno od njega 🙂 ), a moje ubistvo rođenog rođendana bivalo je sve veće. Nisam nikada ni razmišljala da li bi mi prijalo da me muž izvede nekom besnom limuzinom u neki restoran, dobro nahrani i nalije, pa onda dokrajči u nekoj diskoteci (to je moje omiljeno mesto za žurku)…ili kako bi izgledala kućna žurka sa gomilom gladnih i žednih, koji jedva čekaju da sklonim tanjire i raspalim disko?

U prvoj varijanti bih verovatno primila bar 5 telefonskih poziva na temu „Mama, on neće da crtamo“, „Mama, ona neće da ustane od kompjutera“, „Mama, šta sad da jedemo?“…A u drugoj je situacija – da bih mrtva umorna od spremanja jela, kuće, sebe…zaboravila i koji je to dan.

Tako da – dok ne bude para za gala – nema ni terevenki! Ugađam sebi na taj način 🙂

Sve u mom životu je dolaskom dece dobilo potpuno novi i drugačiji smisao. Ja i moj rođendan smo na koznakom mestu spiska „obavezno“ i da nije torte i svećica koje deca jedva čekaju, verovatno bi i matičar zaboravio kada sam rođena 🙂

ali…

Šta se to desi mami kada rodi bebu? Kolika je to količina sreće i ljubavi, da potpuno zaseni sve prethodne sreće i ljubavi, sve ljude, živote, događaje, slabosti i razumevanja? To se ceo svet sruši na mamino srce koje dobije snagu da ga ponovo stvori. Skoro zaboraviš na sebe i druge i na pijedestal postaviš tog mišića u pelenici. Koje crne želje? Želiš samo da je ono zdravo, da jede, lepo spava, sluša vaspitačicu, položi ispit…To su mamine želje za svoj sopstveni rođendan.

Čuvam sve čestitke koje dobijam već godinama, slatka, kriva, najlepša mala slova velike ljubavi za mamu. Dolaze mi svakog 16-og jutra svakog novembra u krevet, ranom zorom, da me izljube i u svojim ručicama daruju najveći poklon na svetu. I kada me onako čupavi i pospani pitaju „Kada ćemo duvati svećice?“… znam da sve ima smisla.

Provuče se tu i poneka mamina željica, recimo – vrsta torte ili neki poklon koji naručim The mužu kada mu ponestane inspiracije (što je skoro svake godine 🙂 ), ali ono što me čini stvarno srećnom jeste činjenica da je moje blago pored mene! Sve ostalo su sitnice!

Danas je moj rođendan. Prvi koji ovako javno delim sa celim svetom. Ja nemam fejs, tviter, niti bilo koji drugi nalog…ne sviđaju mi se ti instant, turbo-brzi vidovi komunikacije. Često mi trebaju zbog posla, ali, opirem se još uvek. Šta da radim? Staromodna sam 🙂 Blog je ipak malo drugačija prilika za razmenu mišljenja, upoznavanje i deljenje iskustava. Blog je moj savremeni dnevnik. Na njemu mogu da kažem ono što retko gde imam priliku i zaustavim ljude na momenat da se zamisle, uživaju manje ili više.