Šid-Vinkovci-Sarajevo

za Nerminu

I tako ti moja baba-partizanka i ja krenemo u Sarajevo, te 1985.godine. Vozom, a kako drugačije? Voz bio strašno popularan, a nije ni kasnio. Da ne veruješ. Imao je i neko ime, ali sam zaboravila… ne znam stvarno kako se zvao… davno je to bilo. Kada čovek logički pogleda, malo je glupo što je iz Šida išao gore u Vinkovce pa onda dole za Sarajevo, ali verovatno je to bila neka Titva politika, šta već. Mada, onda je bilo i putnika i struje i uglja i vremena, mogli su se vozovi vozati.

Sećam se, udario sneg, zima ledena, a i kako bi bilo drugačije u januaru, nekada, kada smo još imali pravi sneg u pravo vreme. Ja na zimskom raspustu, idem kod tetke u goste, vodi me baba-komandos.

Ionako su svi nesposobni za to, osim nje, koja je u stvari koristila mene da bi videla ćerku, malo procunjala po njenom stanu i životu, ali… dobro.

Krenemo ti mi sa 4 „kufera“ spremljena za dete u tuđini. U stvari, nisu to ni bili koferi, nego neke skajane putne torbe, sa dve ručke, sećate se? To je onda bilo vau! U jednoj samo tegle: krastavci, pekmez i obavezno kuvani paradajz u flašama, čiji su vrhovi u celofanu i šarenim gumicama obavezno virili iz nemožzatvoriti rajsfešlusa. Naravno, kuhinjska krpa preko.

U drugoj torbi suhomesnati proizvodi, svi umotani u trgovački papir i poređani po dužini: na dnu tabla slanine, zbog ravnoteže; pa onda najduže kobasice, kulen i komadi šunke. Rupu do rajsfešlusa popunjavao je pasulj, orasi, kafa i bombonjera. I naravno, kuhinjska krpa. Ta je torba bila teška kao tuč, izazov za mog nesrećnog teču koji je to jedva vukao do taksija.

Treća torba je bila rezervisana za moje stvari spakovane za boravak od 15 dana, ali i tu se našla neka zalutala flaša sa domaćim sokom od višanja. Onako, među rolkama, da se ne polupa. U ovoj torbi nije bilo kuhinjske krpe, ali je bila bar knjiga-dve moje zimske lektire, koja se morala pročitati do početka drugog polugodišta.

Baba je, sa sve kažiprstom insistirala da samo druga i treća torba idu gore, na one metalne nosače, a ova sa teglama – pod noge. I to uglavnom pod noge ostalim putnicima, koji bi za nju zapinjali sve vreme, nepotrebno ljuljajući paradajz ispod celofana.

U četvrtoj torbi, manjeg formata, ali od istog materijala, nalazio se mini-restoran. Tadašnji vozovi imali su samo kupee, ne kao ovi moderni, što liče na avione, tramvaje… i to. Ne. Kupe, u kojem je tih januara bilo toplo kao u Sahari. Kad uđeš, zalepiš se za taj topli, suvi vazduh, pa ti se spava automatski. A voz ljuljuška kao bebu, okolo sneg… evo sad mi se spava.

I tako ti mi, pod punom ratnom opremom, krenemo.

Vinkovci nisu daleko od Šida, pogotovo železničkim putem i dođu brzo. Stane voz, ljudi se izmeste, smeste, krenemo.

I krene ti i moja baba.

Da rasprema četvrtu torbu.

Ona je majstorski znala montirati sve one mini stočiće do prozora, znate one što se na potez podignu i spuste? Kod nje, nijedan nije bio u kvaru.

„`Ajde Jelena da jedemo.“

„Ja ne mogu, jeli smo…“

„Šta ne možeš? Ima da jedeš, bićeš gladna! Znaš ti gde je Sarajevo?“

Bilo kakva molitva nije palila kod moje babe-partizanke. Kakve dečje suze, ubeđivanje… jok! Ima da jedem i da se sramotim. Vadi ona pečeno pile iz kese, koja je zamotana u (čega drugo) – kuhinjsku krpu, vadi nož, čisto zbog reklame, inače bi pilence mogla raskomadati bez alata. Vadi hleb, kiselu papriku, žutu baburu u plastičnoj posudi s poklopcem i – Jedi!

Jooooooooj Bože…

Uzmem ti ja onaj batak, jedem ja njega, jede on mene i jedu me pogledi svih putnika u ceo naš cirkus. Ne mogu ljudi da veruju koliko se svega može staviti na onih 40 kvadratnih santimetara! I kako se toliko može ogladneti od Šida do Vinkovaca. Naravno, moja baba ne zarezuje nikoga i ništa, nego, vođena partizanskim iskustvima gladi, maže li maže.

„Jesi gotova?“

Klimam ja za „da“.

„Nećeš više?“

Klimam ja za „ne“.

„Sigurno? Znaš ti gde je Sarajevo?“

Klimam ja za „da“.

„Vidi, ja ti neću posle sve ovo raspakivati…“

Uzima od mene onu kosku od bataka, stavlja na gomilu sa svojima, diže prozor i zafrljači ih u belu daljinu, kao da je to nešto tako normalno, kao da je sama na svetu. Onda pakuje one ostatke svatova, koje Kusturica nije (nažalost) snimio, jer da jeste još bi `85-e dobio Oskara.

Naravno da je tu i flaša vode koja se pije – iz flaše. Na moju sreću, dezerta nije bilo, jer moja baba-partizanka nije nikada bila u ljubavi sa slatkim zadovoljstvima. Mislim, volela je ona njih, ali oni nju baš i ne, zato su joj uvek pravili smicalice i razlivali se po tacnama, razvodnjavali filove i zagorevali tepsije.

Hvalila sam Boga nakon agonije prinudnog ručka i molila ga da naši kupejski saputnici što pre obole od amnezije, te da nikada nikome ne mogu prepričati sve ovo što se rečima teško može dočarati. Samo neka ovi izađu na sledećoj stanici i uđu neki drugi koji nisu videli to tradicionalno-kupejsko-serviranje domaćih životinja.

Naravno da je tada morala malo da dremne, što od tople piletine, pečene pre sat vremena, što zbog 37 stepeni kupea, ljuljuškanja voza i zimske idile preko puta prozora.

Ja sam morala da glumim Kerbera, da budem vazda prisutna pogledom nad čuvenim nam torbama, ne bi li se neko zaneo i rukom krenuo na flašu s paradajzom. Ili možda poželeo maznuti pekmez od šljiva u tegli od 2 kile.

Sećam se da nikada nisam ni trenutka spavala na tom divnom belom putu do moje tetke čije je gostoprimstvo bilo više nego vrhunsko. Meni je svaka slika s prozora bila kao bajka, nestvarna lepota koja u moju ravnicu dolazi samo u kalendarima i razglednicama. I uvek bi mi taj deo puta prolazio brzo, prebrzo da zapamtim bar jedno brdo, onako skroz, sa njegovim najvećim drvetom.

Ulazak u sarajevsku stanicu meni je bio kao početak filma u kojem sam ja bila glavna uloga. Na babu više nisam obraćala pažnju mada se ona uvek trudila da bude glavna, makar da opomene zeta gde i kako da stavi koju torbu. Ja sam samo klimala potvrdno i govorila „da“, s osmehom deteta koje je došlo u belo Sarajevo, na zimski raspust kod tetke koja ispunjava želje.

Baba bi se u gostima zadržala najviše jedan dan, taman dovoljno da se posvađa i tako uvređena i povređena napusti tetkin stan. Ja sam to sve malo čula a više ne, jer je sreća odzvanjala u mojim ušima jače nego babino čantranje. Ona bi demonstrativno otišla, a ja ostala u toplini mirnog stana, uživajući što je na mene već zaboravila.

I onda bi krenulo sarajevsko zimsko uživanje.

Moj dobri teča me je vodio na sve moguće lokacije za pamćenje.

Marijin dvor, najbolji ćevapi i Trebević. Zimske olimpijske igre su taman bile prošle, ali Vučko je bio na svakom koraku. I onu bob stazu, sa ljudima koji vrište jureći neću nikada zaboraviti. Ni Baščaršiju i sve one drvene drnde koje sam kupovala „za uspomenu“ i obavezno jednu mesinganu džezvu mami. O Bože, kako je bilo divno…

Avantura mi je bio i tramvaj u kojeg sam prvi put sela baš u Sarajevu. I svi ti ljudi u debelim jaknama, vunene kape i šalovi sa cantimetrom snega, sve te slike su mi danas kao neki divan francuski film.

Tetka mi je ugađala kao svom detetu, šta god sam htela mogla sam dobiti.

A ja nisam htela ništa posebno.

Meni je njena vegeta-supica postala najbolja na svetu, jer se u Sremu supa kuva najmanje dva sata. Tetkin frižider je bio prepun slatkiša koje sam prvi put videla u životu i sve je to bilo lepše nego domaće. Kao i svakom detetu. Vodili su me i na posao, upoznavali sa divnim ljudima, jeli smo šampite od pola metra i pili limunadu u sred januara. Obavezno sam dobijala kasete Nede Ukraden, Zdravka Čolića, Bijelog dugmeta, Crvene jabuke… svih sarajevskih pevača i grupa koji su imali neku novu ploču, koju ja nisam imala. Oni su bili duša Sarajeva. U svakoj pesmi, u svakoj reči živelo je Sarajevo.

Prisećajući se tih dana, čini mi se da sam tamo bila samo dva-tri dana.

Toliko mi je vreme brzo prolazilo.

Ne sećam se hladnoće niti bilo čega lošeg, iako je sneg bio hladniji i led deblji od onog kod kuće.

Sećam se samo da sam u onoj trećoj torbi, iz koje je tetka izvadila sok od višanja, među rolke sakrila takve trenutke dečje sreće, takve trenutke ljubavi i uživanja, koje mi nikada, niti jedna suza ne može izbrisati.

Džaba i sada pokušava.