Srem je jedno divno parče zemaljskog raja. Ima tog raja na sve strane, ali ovaj je poseban po svom bogatstvu. Kao jedno od troje dece majke Vojvodine, dobio je najčistije prostranstvo, nekako ušuškan i bez ičega što bi moglo remetiti njegov miran, plodni san. Ovde nema velikih, brzih reka niti koraka po kamenitom tlu.
Srem je Zemlja. Čista, plodna Zemlja, željna semenja, sunca i vode. Šta god da posadite u nju, nići će lepo, bogato, ukusno, domaće, mirisno i zdravo. Šta god poželite ona će vam dati. Čak i nešto što nikada nije rađala, usvojiće kao svoje rođeno.
Male reke, pitome šume i jezera, šarene ovaj pejsaž od njiva i varošica. A obronci Fruške gore čuvaju ga od vetra. Baš kao najmlađe dete, razmaženo i čuvano, da ne ozebe.
Trebalo mi je dosta godina da shvatim da je to, ono osnovno, iskonsko ljudsko, egzistencijalno i primitivno – u stvari, jedino važno. Najvažnije. Da bez toga nema dalje. Možemo bez svih lepota najudaljenije egzotike i bez masivnih planinskih venaca, ali nikako bez onoga što nam daje ova mudra i strpljiva Zemlja.
Srem nema na svojoj tacni ogromnu ponudu raznih zabavnih đakonija, punih radosti i želje da im potrčite u zagrljaj. On ima mir. Mir prepun života. Mir prepun tihog nemira i vazda budnog iščekivanja. Kada godišnja doba, kao veliki časovnik zazvone, sve biva podređeno Zemlji.
Posao na sremskoj Zemlji nije težak. Varate se ako mislite drugačije. Posebno u ova moderna vremena, gde pomagala menjaju čoveka na svakom koraku. Taj posao se možda čini napornim jer se sve radi u prirodi, na suncu, vetru… ali je samim tim i zdraviji. A kada plodovi pristignu, kao kruna svakog posla, ideje i želje se samo nižu…
Upravo zbog poštovanja prema njoj, zbog ljubavi i brige za svoju, i svu decu koja će graditi ovaj naš svet, iskreno joj prilazim kao svetinji. Zbog njenog zdravog života i ja se trudim da koračam zdravo, u njenom ritmu. Vrlo sam svesna ko je u ovoj igri gazda a ko posilni, i nipošto ne bih menjala uloge.
Svaka sremačka živa duša poštuje svoju Zemlju. Zato i sadi na najmanjem parčetu, otkinutom između kapije i prednje sobe, iza letnje kujne, među čokoćem, na placevima, tuđim njivama… Neka se zeleni, `leba ne traži, a puno daje. To je neki gen ovog naroda, srećom sačuvan, odgovoran i zabrinut za Zemlju. Jer, njen život je naš život.
Sremica iz Rume. 🙂 sad Zemunka neznamstamije
Onda se razumemo 🙂 Od svih delova Beograda, ja jedino volim Zemun. Ne znam šta mi je … 😀 Vuče na ovu stranu, valjda…
Divna priča, pokreće ono iskonsko u nama, onaj gen koji si i ti spomenula… Ima jedno parče raja, komad dedovine, u srcu Šumadije, i nadam se da ću jednoga dana tamo pronaći svoj mir 🙂
Ja ti to od srca želim… Meni je ovde baš potaman. Mir.
Predivan tekst. Ja svoj mir pronalazim u jednom malom selu u Banatu, odakle su mi roditelji. Tu planiram da vodim svoju decu kad god je moguće, i da se muž i ja preselimo ako dočekamo penziju. I on se zaljubio na prvi pogled. Mala zajednica, divna. Mir. Harmoniija. Ljubav.
Baš tako. Ravnica donosi mir.
Ja sam Sremica iz Boljevaca. Hvala za ovaj tekst.
Ja ne znam šta je ovo s nama dvema? Previše imamo sličnosti 🙂 Dobrodošla na blog! Nadam se da ćemo se lepo družiti <3