Svratite u Svratište

Toliko je muke i siromaštva oko nas, da čovek ne zna kome bi se pre okrenuo i kome pomogao. U nizu tih akcija, u koje sam svojevoljno i punog srca upletena, našla se i poseta novobeogradskom SVRATIŠTU.

Adresa dnevnog centra – Arsenija Črnojevića 145, meni je zvučala kao neka omanja zgrada, poput škole, samo manja. Naravno da su mi očekivanja bila pogrešna i da smo autom kružili oko tog mesta tražeći ga, jer je u pitanju jedan suterenski stan u stambenoj zgradi, nekada davno namenjen za poslovni prostor, kakvi se obično nalaze u prizemljima zgrada.

Ono što možete videti u unutrašnjosti ovog svratišta/dnevnog centra, je potpuna suprotnost od onoga što bi većina nas očekivala. Pa i ja, priznajem. Jedna divna slika od šarenih, čistih zidova, knjiga, radnog i paradnog prostora, kuhinja i toaleti, sve potpuno isto kao kod kuće ili kao u vrtiću.

I ono najlepše, najbolje što neću nikada zaboraviti – deca koja dolaze, sa školskim torbama na leđima, i svojoj nastavnici i nama gostima govore „DOBAR DAN NASTAVNICE. DOBAR DAN.“ U miru ulaze, ostavljaju svoje knjige, doručkuju, i kreću da rade domaći. Nakon ručka će u školu, pa nazad na večeru, kupanje i onda SAMI, gradskim prevozom ili peške, do svojih kartonskih zidova, na spavanje u napuštene rupe velegrada.

Naučiti dete, koje je svoje prve godine života živelo necivilizovano i bez kulturne komunikacije, da se pozdravi na ulazu, da se pristojno ponaša i UOPŠTE IMA ŽELJU da ide u školu – verujte – to je umetnost! Više od pedagogije. Veliko je srce svih koji ovde rade.

Sva ova deca su čista, uredna, vaspitana i potpuno predana. Svratište je njihova kuća. Oni se o njemu brinu kao o svom rođenom. Uživaju u čistom i toplom i ja ne mogu zamisliti kako imaju snage vraćati se u limene kutije bez vrata. Ne mogu. Valjda ih je život toliko isklesao da mogu izdržati više, i još više.

Nakon posete svratištu, vrlo, vrlo teško podnosim vesti u crnoj hronici o deci koja su nastradala u sve češćim požarima. Ne mogu da se otmem utisku o pogrešnom – SVEMU: roditeljima, državi, ali i nama, ljudima.

U ovoj priči o svratištu, ne bih o birokratiji koja je u korenu problema, nego o onome što je direktno povezano sa nama, običnim ljudima. Verujem da je mnogo humanih koji i ne znaju kako mogu pomoći. Zbog toga pišem ovaj tekst.

Sramota je da se u Beogradu, u prestonici, tone svakakve hrane, garderobe, školskog pribora, igračaka, nameštaja… baca, ne razmišljajući humano, ne razmišljajući o ljudima koji bi se tome obradovali. Javne kuhinje, kartonska naselja, svratište o kom govorim…

Sramota je da samo zaposleni i volonteri (kojih je jako malo s obzirom na celokupnu populaciju) idu od pekare do restorana, i mole za preostali hleb… Sramota je da dnevni centar nema na čega da namaže deci pavlaku, koju su takođe dobili od donatora.

Sramota je da je celokupan inventar ovog svratišta doniran. Da ne postoje neke (bar) godišnje nabavke od strane države i društva, od strane lokalne opštine.

Sramota je da ih se setimo samo za Novu godinu.

Neka ovaj tekst bude podsetnik za sve koji hoće i žele:

da menjamo loše u dobro

da budemo podrška

da nas se neko seti po lepom.

 ♥

Možda ne možete vi, ali poznajete nekoga ko ima i hteo bi, ako bi ga podsetili koliko je to nekome važno.

Za kraj, neka vam sledeća pričica bude inspiracija.

Kada je jedan učitelj u svoj razred dobio dete-korisnika dnevnog centra, on je odlučio da uradi SVE što može, da pomogne ovom dečaku. Dete je imalo promenjeni identitet i za tu tajnu u razredu znao je samo učitelj. Pazio ovo dete kao svoje rođeno. Dečaku nikada u školi nije falila olovka, bojice, niti bilo šta za učenje. Dečak je prepoznao želju i vratio istom merom. On je jedno divno i pametno dete. Nikada se nije razlikovao od svojih drugara, ni po patikama, ni po uspehu. Imao je sve što su imala sva ostala deca. Sve što je mogao da mu kupi, učitelj je kupovao, a sve što je mogao da ga nauči – naučio je. Životne lekcije se uče u tišini. Pravi učitelj.

Budimo i mi učitelji: sebi, svojoj deci i celom društvu.

ukoliko je u mogućnosti, Svratište se poklonom oduži svojim donatorima

ovo remek delo je jedan od najvrednijih poklona koje sam u životu dobila 

www.cim.org.rs