Ako ste slučajno pomislili da sam lopov jer kradem deci slatkiše iz paketića – pogodili ste!
Nisam baš uvek, ali sam … uvek!
Eeeehhhh… toj divnoj priči došao je kraj. Tužan 🙁
A tako smo se divno družili, paketići i ja, posebno kasno uveče i noću, kada svi spavaju, samo moj donji deo pidžame viri iz špajza. Uglavnom je tamo stajao kontigent slaniša i slatkiša, koje dragi moji najdraži nisu bili u stanju pojesti za par dana. Kao ja. 🙂
To su bili dani… mislim noći…
Posebno je bilo divno kada su bili bebe, kada bezubi nisu ništa, ali NIŠTA mogli pojesti iz gomile paketića koji su stizali sa svih strana. Znate šta je to značilo – raj!
Ljudi, raj!
Niti ko pita, niti ko traži, svima lepo!
Ali, sve što je lepo kratko traje, u mom slučaju, evo, već sam na ivici provalije… Ova velika više i ne dobija paketiće i traži samo nejestive poklone (!?), a ovaj mali dinosaurus ima sopstvene baze za sakrivanje.
Po njegovim zombi-zubima videli biste u kakvoj sam situaciji! Strašno!
Pod hitno ću da raspišem neku peticiju pod nazivom „Paketići mamama!“, da se malo i mi počastimo, da mi više ne otimaju bananicu iz ruku i da se više niko ne dere „Gde je onaj veliki čips? Juče je bio tu!“
Ne napušta me pitanje – šta ću sad?
Šta kad nestane torte s jagodama (koja je nestala još juče)?
Šta kad mi padne šećer do nesvesti?
Šta?
Mogu da uzmem viljuške iz prve ladice, sipaće kašike iz druge i kuhinjske krpe iz treće, a četvrta? Najdublja? To ne može?
Eh, tugo…
A i ovaj Deda Mraz pored me nervira! Namerno me gleda non-stop i smejulji se cinično. Neka, nema veze… ići će on na iskuvavanje…
Pozdrav od ožalošćene, neshvaćene i brutalno ostavljene na cedilu…
J 🙁
Jeste li i vi na istim mukama?
Dajte neko rešenje…
Imas ti neko tajno mesto, sigurno vec suska 🙂
Psssssst! Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo 🙂
Mama, mama…. 🙂
🙁
Ma šta te briga šta pitaju, kaži lepo: Deco, i mati ima usta! Ćao!
Potpuno te razumem. Ja i dan danas jedem slatkiše posle pola noći. Najčešće oko 3. Tada ne znam ni kako se zovem, a ne da li smem da pojedem. Jedem. Do povraćanja. Kriva sam! Pa šta!? I uvek imam onu tetkinu na pameti „Naše vreme prolazi a njihovo tek dolazi“ Meni dovoljno! Goreću u paklu, ali ne mogu sada da mislim o tome. A i volim vrućinu 😉
I kod mene je ista priča, samo što ja imam žestoku konkurenciju, ili ipak samo pomoćnika koji pazi da ne dobijem koje kilo više 🙂 Dok deca spavaju i moj dragi i ja se sladimo, slatkišima naravno 😉
Koliko valja taj pomoćnik, toliko i ne valja – jede ono što može meni ostati 🙂 Sreća, moj pomoćnik nije baš zainteresovan… Sreća!