Za sve je kriv Medeni Meca

Kada je moja princeza imala skoro 3 godine, vožnja u kolicima krenula je svojim dosadnim tokom. Znate već ono vrtenje i okretanje deteta koje samo hoće da ustane. Tada sam mojim kikicama ponudila „Medenog mecu“. To je časopis za decu, šaren i pun pričica, zadataka i raznih mozgalica. Nije to baš bio ni časopis za njen uzrast, znam da nije, ali je bio jedini koji je mogao „proći“ za tako malo dete. Meda i njegovi drugari u kući, u šumi, u bašti, rade ovo, ono… Sve najosnovnije životne lekcije u bajkovitom svetu malog Mece.

I tako se moja Ivana pretvorila u časopis u kolicima 🙂 Stvarno je bilo i smešno i čudno videti samo male ručice koje vire i drže novine dok se voza. Za tren oka se Medeni Meca uselio i u naše radne i paradne sobe, zagospodario i kuhinjskim elementima, ali bome i sanitarijama. Ona je satima sedela na podu, u fotelji, na noši – i listala svoje omiljene stranice, maštala sa svojim drugarom i razgovarala sa njim. U tu ljubav redovno su se mešale sve zle veštice, kraljice i princeze, knjige o životinjama, Zmajeve pesmice i ko zna šta sve ne – ali, Medeni Meca je bio i ostao car njenog carstva.

Kako je rasla ona, rastao je i Meca sa njom: počela je sama da ga traži na kioscima, da secka i lepi razne igračkice od Mecinih stranica, da uči slova i uopšte da vodi svog Mecu kroz život kao drugara, kao potrebu i zanimaciju.

Sve sledeće godine su bile bogatije za mnoštvo slova koja su vrlo brzo ušla u Ivanin svet, u njenu glavicu koja ih je tako lako usvojila i zavolela, da je bilo pomalo i čudno da malo dete tako dobro čita i piše, pravilno izgovara reči i slaže rečenice. Sigurno se delić tajne krije i u njenoj ćutljivoj prirodi, ali sam sigurna da bismo ovu igru teže odigrali da nam nije našeg drugara, Medenog Mece.

Kada su školske knjige zamenile slikovnice a čitanje krenulo da bude obaveza, Medeni Meca se polako preselio u bratovu sobu. Bilo mu je i tamo lepo, nije da nije – ali u sobi prepunoj dinosaurusa, jadničak, mogao je samo da strada. Iako smo svaku stranicu pročitali i kod ovog komšije, nije to bilo to, jer mu se komšija radovao kao lanjskom snegu. Previše muških na jednom mestu automatski znači utakmica, u kojoj je deblji kraj izvukao Medeni Meca.

Eno ga, i danas caruje svima iznad glave. Zauzeo je poziciju u potkrovlju, spakovan u plastiku koja će ga sačuvati od prašine, ali ne i od zaborava. Kočoperi se među najvrednijim detaljima mojih malih života, podseća, opominje, ulepšava sećanja. Čak štaviše. Redovno mi se došunja do ramena i, u stilu stroge učiteljice koja samo prstom pokaže na grešku u svesci, opomene da je to sve, ipak, njegova zasluga.

Iza svake pesmice, teksta, romana dužeg ili kraćeg, iza svake lekcije koju je moja princeza za svojih 12 godina pročitala, iza svih novinskih članaka, internet stranica, recepata i reklama – kao senka stoji nasmejan i zadovoljan Medeni Meca. Srećan što je ulepšao detinjstvo, ispunio dane uz smeh i zabavu, naučio i ostavio trag. Srećan što ga vidim samo ja, što ga hvalim i volim kao člana naše porodice.

Moja princeza je zaboravila – ko je to mami pritrčao u pomoć? Po njenom životu se sada šetaju neki opasni medvedi, ni nalik na ono Medenog. Iako u njenom svetu sve mora da bude rozikasto i slatkasto sa srećnim krajem, ona više ne čita bajke, ali se svojim rečima i knjigama trudi da ih živi. Njoj je igra rečima kao urođena osobina; srpski jezik nikada nije učila, jer ga jednostavno – zna. Često joj napominjem da je to sve zbog čitanja.  Knjige su obavezan deo svih poklona za nju; one su nagrada, prvo na listi poklona za drugare; nešto što se podrazumeva.

Kada je nedavno osvojila drugo mesto na takmičenju iz srpskog jezika, na najvišem nivou za njen uzrast, odlučila sam da napišem ovaj tekst. Da spakujem u vidljivu formu ono što već dugo vidim i znam, a nikada nisam ovako glasno rekla. Da mi je drago što sam joj u one male ručice stavila čarobne šarene papiriće i naučila je kako da ih lista. Što sam joj čitala često, i kad mi se htelo i kad mi se spavalo. Što sam joj pružila priliku da zaviri u taj božanstveni svet pisane umetnosti koji će uvek biti tu za nju, kad god poželi da ga omiriše na tren ili da mu se vrati na duže vreme.

Ako se predomišljate, važete svoje knjiške moći i nemoći, imajte na umu da će svako dete koje u svom malom životu upozna nekog  Medenog Mecu, steći drugara za ceo život i naviku od koje još niko nije poželeo da pobegne.