Zašto je deci dosadno na raspustu? (i kako to promeniti)

Koliko puta ste se u toku školske godine zapitali – Kad će raspust?!

A koliko puta su i deca ovo pitanje izgovorila? Ne zna se broja.

I onda se desi RASPUST i svi srećni!

Dva dana.

I onda nam se u dane uplete dosada, gošća koja je tek zasela i neće kući, pa neće. Posebno je naporna ako nigde ne putujete na odmor i ne menjate sredinu boravka. Zašto je to tako?

1.NEDOSTATAK AUTORITETA 

Mnoga deca, posebno ona koja vreme provode u grupama (vrtić, škola) navikla su na ustaljene aktivnosti koje im određuje autoritet (vaspitač, učitelj). Izostanak autoriteta automatski dovodi do izgubljenosti deteta u velikoj količini vremena koje je pred njim, a koje ne zna samostalno da ispuni.

Ova deca sve vreme idu za starijim osobama u svojoj okolini i traže aktivnost za sebe. Za okolinu mogu delovati poput „čička“ i „dosadnog“ deteta, ali to naravno nije pravo objašnjenje. Problem je utoliko veći, ukoliko dete nema nikakve kućne i radne obaveze (pomaganje odraslima, spremanje sobe…).

2.PREVIŠE RODITELJSKOG AUTORITETA 

Dosađivanje bez vrtića i škole mogu da izazovu i veoma strogi roditelji, oni koji svoj autoritet grade na brojnim zabranama, pa i zabranama druženja. U takve kuće drugari retko svraćaju; što zbog galame, što zbog razbacivanja igračaka ili neprimerenog ponašanja tuđeg deteta.

Njihov raspust je često ispunjen radnim obavezama, ili sopstvenim pronalaženjem načina da se skrate dugi, letnji dani.

3.VIŠAK ENERGIJE

Zbog hrane prepune beskorisnih kalorija, užurbanog tempa života i premalo (ili potpuno izostalih) radnih navika, veliki broj dece ima ogroman višak energije. Iako su se poigrali u sobi, bili na svežem vazduhu, dočekali i ispratili drugare – oni bi još.

Ovoj deci veoma fali rutina odlaska i dolaska u vrtić ili školu, koja im je bila velika pomoć pri „pražnjenju baterija“.

4.USAMLJENOST 

Ogroman broj dece je usamljen. Osim u vrtiću ili školi, mnoga deca nemaju drugare iz ulice ili komšiluka. Ili nema dece u neposrednoj okolini, ili roditelji ne žele da primaju tuđu decu u kuću, ili nemaju vremena da vode svoje dete negde na igranje.

Život u zgradama, zajednice s jednim detetom, roditeljska zauzetost poslom, pogrešne vaspitne metode… sve to dovodi do slike deteta koje se usamljeno igra u svojoj sobi. A to uopšte nije zabavno.

5.PREZASIĆENOST 

U želji da deci obezbede „sve što ja nisam imao“, mnogi roditelji preteruju u kupovini i nabavci raznih zanimacija za decu. Igračke, zabavni sadržaji za dvorište, odlasci na poznata javna mesta, kupovina garderobe, šetnje… postanu potpuno odbojna deci.

Redovno se dešava da deca koja isprobaju sve što dobiju, vrlo brzo postanu nezadovoljna svim igračkama i svim ponudama, konstantno tražeći nešto novo, u stvari tražeći svoju želju.

6.PREVIŠE ELEKTRONIKE

Konstantno, svakodnevno druženje sa kompjuterima, televizijom i ostalim elektronskim spravama za zabavu, dovodi do zavisnosti od istih, a svaki preostali sat u toku dana, kada dete nije usmereno ka elektronici, biće potpuno neiskorišten. Deca koja sate i sate provode ispred ekrana, gube želju za druženjem, za učenjem i bilo kojom obavezom.

Kompjuterske igrice kao i previše crtanih filmova, gledanje sadržaja neprimerenih dečjim godinama – utiču loše na rad moždanih funkcija, tako da je dete često izgubljeno kada treba nešto samo da uradi bez kompjutera, a posebno da se zabavi na tom širokom polju, zvanom – RASPUST!

KAKO ISTERATI GOŠĆU DOSADU KOJA NEĆE DA IDE KUĆI JOŠ 2 MESECA?

1. UVOĐENJE OBRAZOVNIH OBAVEZA

Deca vole da uče, bez obzira što VI MISLITE da ne treba da zamaraju glavicu preko raspusta.

Niko ne kaže da treba da uče satima, ali svakoga dana, jedna obavezna stranica zadataka i vežbanja bilo kog sadržaja, jedan crtež, čitanje, kreativne radionice, jedna pesmica napamet… biće savršena mera da dete usmeri svoju pažnju i koncentraciju na nešto vrlo korisno, a da pritom utoši vreme kojeg ima na pretek.

Nemojte se začuditi ako dete zatraži i više od određenog broja aktivnosti koje ste ponudili. 🙂

2. MENJANJE SOPSTVENIH NAVIKA

Ponekad je poželjno promeniti svoje lične, roditeljske navike i osobine, kako bismo ugodili detetu.

Posebno ako su te navike išle na štetu deteta.

Ako ne želite gužvu i buku u svom okruženju, probajte slobodno vreme vašeg mališana posvetiti parkovima, igralištima i uopšte mestima gde ima dece, a koja su potpuno neutralno, javno mesto za igranje.

3. RADNE NAVIKE I KUĆNI POSLOVI

Kada bi roditelji dozvoljavali deci da pomognu u kućnim poslovima, život bi im bio mnogo lepši! Ne verujte rečenici „Oni su mali.“

Moj Igor redovno usisava i sprema svoju sobu i to radi sve bolje i bolje.

Ima mnogo poslića koje deca mogu, vrlo uspešno obaviti svojim ručicama. Probajte i uverite se. Radne navike predstavite kao obavezan deo dana, bez ustupaka. Mnoga deca obožavaju kućne poslove, jer ih ona ne doživljavaju kao odrasli. Za njih je i to deo igre, i to one za starije. A oni to žele da budu, zar ne?

4. VEĆA RODITELJSKA ANGAŽOVANOST

Iako se o tome ćuti, mnogi roditelji često ugađaju pre sebi nego deci, pa ako želimo kvalitetno slobodno vreme raspusta (ali i u drugim okolnostima) za svoje dete, moramo neke stvari odložiti na par minuta ili sati. Uglavnom su to poslovi i obaveze skoro i nevažne, one koje obavljamo svaki dan, više puta, i zbog kojih svet neće stati ako ih na kratko odložimo. Ne zaboravite da i roditelji treba da čine ustupke.

5. MESTA BEZ NOVČANIKA

Možda nije loše odvesti/poslati decu tamo gde nema potrebe da nosite novčanik.

U šumu, u park, u vožnju biciklima, kod bake i dede… Čime se deca tamo zabavljaju? Zemljom, drvenim štapovima, bubicama, dvorišnim česmama… ili (nezaobilaznim) kartonskim kutijama.

Deca se mnogo bolje zabavljaju sa najprimitivnijim stvarima koja nisu ni namenjena za dečju igru. Kada budete videli kako vaše čedo pola sata sedi na drvetu i neće da siđe – to je to. 🙂

6. GRANICE

Nisu deca ta koja ne vole da im se nešto ograničava. Ne, to je osobina roditelja, koji ne vole da se konstantno, svakodnevno nadglasavaju i gube živce sa svojom decom oko raznih granica.

Posebno je ovo zastupljen problem kod postavljanja granica za korišćenje kompjutera i televizije. Znate i sami da kad sednete za ova dva „otimača vremena“ – minute samo prolete.

Isto tako oseća i mališan, kojem će sat-dva ispred monitora nestati za tren, uglavnom baš kad je najzanimljivije. Iako može biti bolno, bučno, suzno i vrlo neprijatno – RODITELJ JE OSOBA KOJA ODREĐUJE GRANICE.

Jer ako ih ne odredite sad, kasnije te granice postanu daleko šire i dosežu u nedogled. I vi ih nećete kontrolisati.

Nadam se da će vam ovi saveti pomoći da se rešite gospođe Dosade koju ste slučajno pustili u rođenu kuću. Samo napred! Ona je vrlo uvredljive prirode i sigurno je nećete više sresti. 

Da li imate problema sa dosadom na raspustu?

Kako se borite protiv nje?