Zašto ne bi trebalo petljati decu u nagradne igre na fejsu?

Nije da nešto volim nagradne igre na fejsu, uopšteno govoreći.

Ono što sam do sada podržavala (i ponekad učestvovala) jesu fb igrice koje podrazumevaju lajk stranice (uglavnom) ili/i komentar. Mislim da je to ok i najmanje što možemo uraditi da bismo dobile nešto što nam je zanimljivo.

I onda se jednoga dana u mom gradu desila ulična promocija kredita jedne banke, uz koju je roditeljima nuđeno učestvovanje njihove dece na likovnom nagradnom konkursu. Pošto su pravila bila poprilično liberalna (jer nisi morao uzeti kredit, niti biti klijent banke, niti ičega), a nagrada baš primamljiva – ja sam uzela obrazac za crtanje, formular za roditelje i sledeći na potezu bio je moj Igor.

Tema je bila – Putovanje iz snova, a nagrada – vikend za celu porodicu u Vili Majur, kod Subotice.

Sve super, sve lepo.

Igor prvo nije mogao da odluči šta bi nacrtao, pošto bi kao i svako dete išao na sve strane sveta, posebno imajući u vidu da jako malo putujemo. Do kraja je odlučio da njegovo umetničko delo izgleda ovako.

Crtež je od strane filijale banke bio poslat tamo gde treba, ostalo je samo da sačekamo rezultate. Bar sam ja tako mislila. U banci saznajem da je rok za prijave dugačak, a na sajtu banke da o pobednicima odlučuju LAJKOVI.

U startu mi je bilo muka, ali ok. Sad je gotovo.

Kad smo zagrizli – grizemo.

U međuvremenu je moj dečak zbog (užasnih) porodičnih razloga, propustio rekreativnu nastavu (na kojoj nikad nije bio, to bi mu bio prvi put) koju smo svi zajedno preplakali – te sam imala snažan motiv da guram, da radim i što mi se ne radi – samo da bude među prva tri, koji će biti nagrađeni.

Šta da vam kažem? Mama.

Glasanje je trajalo 10 dana u toku kojih sam angažovala sve svoje fb prijatelje (kao i moj muž). Lajkovanje Igorovog crteža je išlo polako, normalno, upravo onako kako bi svako i očekivao. Nemoguće je da vam baš SVI prijatelji lajkuju nešto, koliko god se njima to sviđa. Neko nije ni video moju objavu, neko je hteo pa zaboravio, neko ne želi tim da se bavi… I to je ok. Za očekivati je da će vam najviše 30-40% ljudi „odraditi“ ovakvu molbu, na bilo čega da se ona odnosi.

Možda je ovaj moj apel imao dobar odziv, jer je u pitanju dečiji crtež. Verujem da je tako.

Prvih dana smo vodili, priznajem, ali su se stvari počele naglo menjati u drugom delu perioda za glasanje. Probudilo se glasačko telo koje je vrlo dobro znalo svoj posao. Naša konkurencija je munjevito odletela od nas. Bukvalno u nebo.

Kao mama škorpija, najgluplja stvar koju sam tada mogla uraditi jeste da pustim sve niz vodu, zato sam zamolila 3 „uticajne“ fb ličnosti da pomognu i podele ovu objavu na svom fb zidu. One su to i učinile i mi smo se (isključivo zahvaljujući njima) približili pobedničkoj petorci, čiji se broj lajkova ne može smatrati za „normalan“ – u odnosu na ostale učesnike ovog likovnog konkursa.

Jer, zar se ne čini malo nerealno da neko ima 1600 lajkova a neko 15?

Lajkovanje/glasanje je završeno i ja sam sela i malo istražila celu ovu priču, koja se za svetlosnu godinu udaljila od prvobitne ideje. Btw, Igorov crtež je bio šesti, sa 840 glasova.

Videla sam da roditelji prvih pet radova koji imaju najviše lajkova, dobro barataju tagovanjem, što niti jedan drugi roditelj nije radio. Nisam ni ja. Jer nisam znala da iskoristim tu opciju. Kao ni ostalih 130 roditelja. To automatski znači – ne vredi se petljati u ovakve igre ukoliko nismo stručnjaci za „nabavku“ lajkova, na sve moguće načine.

Takođe, ako pogledamo imena većine dobitnika nagrade, vidimo da su u pitanju ista prezimena iz istog grada, što automatski znači da tim ljudima treba čestitati za snalažljivost, ma šta ona značila. Od jedne mame čije se dete takmičilo, a koja je takođe shvatila o čemu se ovde radi, saznajem da je gro lajkova za jedno dete skupila poznata srpska starleta, što je značilo spuštanje zavese na moje oči.

Koliko sam do juče mislila da je ovo dobar marketinški potez odgovorne kompanije, toliko sam danas sigurna da je sve cirkus odraslih koji još moraju mnogo da uče da bi do tog dobrog marketinškog uspeha došli. Onda sam se setila da se ovim poslovima uglavnom bave agencije, koje ovakve poslove odrađuju uz još gomilu sličnih u toku dana, a u kojima retko rade stručnjaci na temu dece. Ukoliko ovo nije bio potez agencije, onda je neki „menadžer za marketing“ ovim „projektom“ vežbao za platu i imao sadržaj da popuni mesečni izveštaj.

Kao osoba koja je profesionalno organizovala razne konkurse, evo par (besplatnih) saveta svim marketinškim timovima koji žele organizovati bilo kakav KONKURS ZA DECU:

*uz poziv na konkurs obavezno je reći i sve propozicije takmičenja, ne samo šta je nagrada;

*takmičenje dece mora biti rangirano; ne može se takmičiti dete od 3 godine sa detetom od 10 godina;

*radove dece ne mogu da ocenjuju roditelji, tetke i ostala rodbina… zbog pristrasnosti;

*radove dece ocenjuju stručnjaci angažovani od strane organizatora takmičenja;

*javni, masovni konkursi podrazumevaju više glavnih nagrada kao i nagrade za SVU ostalu decu učesnike. 

Nažalost, iskreno mi je žao što sam nasela i što je moje dete bilo deo tog cirkusa. Žao mi je i zbog ostale dece koja su se trudila i nadala, a  koju je pobedila surova realnost. Nije fer.

Jer ja, kao i mnogi roditelji koji zajedno sa mnom vise na ovoj udici, teško mogu objasniti svom detetu kako je njegov rad gori od pobedničkog, kada je očigledno da nije. Bez planske organizacije ovog takmičenja, likovni konkurs je objasnio kako se koriste deca u savremenom svetu monetizacije. I to još uz pomoć roditelja.

Nas naivnih, koji smo se naučili pameti.

A vi dobro razmislite šta ćete činiti kada jednoga dana budete u sličnoj prilici. Fejsbuk konkursi gde lajkovi odlučuju sudbinu dobitnika, u startu gube svoj smisao. Sve te igrarije i mogu se tolerisati među nama, odraslima. Ali, kada u igru upletemo decu – stvari postaju mnogo osetljivije.

Ukoliko ste IT stručnjak, javna ličnost ili starleta od 5000 fb pratilaca – upuštajte se. Ukoliko niste – srećno…

Ja i dalje pokušavam sebi da oprostim.

Veliko hvala Kristini Kovač, Dari i Negoslavi, kao i svim drugima koji su iz najbolje namere želeli da pomognu.