Zašto svaka mama mora da ide na glasanje?

Zašto svaka mama mora da ide na glasanje?

Da li mame idu na glasanje?

Da li sebe na glasačkom mestu vide kao Ružu Ružić ili kao MAMU?

Da li zbrajaju svoje razloge za odlazak, ili idu … tako… da odu? po nalogu?

Da li je izborno vreme onaj period u kojem posebno razlažeš žito od kukolja i jače staješ iza svoje ideje?

I, ako nije… zar ne misliš da je to malo sebično?

Daleko od toga da ljudi koji nemaju decu nemaju gomilu razloga da kažu šta misle jednim potezom olovke, ali zar ne misliš da ti imaš 1, 2, 3… razloga više?

Ne osećaš li odgovornost prema tim okicama koje te svaki dan s ljubavlju gledaju?

Da li si se nekada uputila na glasanje baš zbog tih okica?

Ja jesam.

Jesam i jako sam srećna zbog toga.

Uputila sam se i na javno istupanje i javne kritike, pa i na ulicu.

Naravno i zbog sebe.

Ali, više zbog njih dvoje.

Jer smatram da više nemam prava da ne postojim.

Nemam prava da se činim nevidljivom i tako činim uslugu svima redom, osim svojoj deci i svojoj porodici.

Nemam.

A nemaš ni ti.

Iako ti se čini da si mala, u manjini, da te politika ne zanima, da tvoj glas ne znači ništa…

Znači.

Znači tvojoj deci. Znači njihovom vrtiću, školi, ulici u kojoj će živeti deca tvoje dece.

Znači njihovom sutra i njihovom prihvatanju tebe. Tebe kao roditelja koji je uradio najmanje što se od njega tražilo da doprinese boljem sutra. Evo, ja sam živi dokaz deteta koje je pušteno niz vodu. I ja, i milioni dece čiji roditelji nisu prstom mrdnuli da poprave situaciju u zemlji. Ćuti, trpi, radi i gledaj svoja posla. To je parola mojih roditelja i svih onih koji danas misle o svom konforu, ne dižući pogled u budućnost. To su roditelji koji su uživali u pogodnostima svog doba i sistema koji im je u datom momentu odgovarao.

Upravo zato, platoi širom Srbije su bili i još uvek jesu puni njihove dece.

Nas koji se sami moramo boriti za svaku sitnicu svog postojanja, jer to niko nije hteo da uradi kad je bilo vreme.

Želiš to isto za svoju decu?

Da se pretvore u ispravljače krivih Drina svojih roditelja?

Ja ne. Ja nipošto ne.

Želim da uradim sve što mogu, sve što mi zakon nudi, da probam usmeriti stvari ka jednom normalnom, prirodnom, savremenom načinu života svoje dece. I životu dece moje dece.

Za mene je samo to pravi put.

Da svako radi ono što je izabrao.

A mi smo, draga moja, izabrale da budemo mame.

Izabrale smo da ih kupamo, pravimo kikice i režimo kao dinosaurusi. Jesmo. Onda moramo prihvatiti istinu i odgovornost da moramo biti tu i za njihovo pristojno sutra.

Ionako nas, žene, sklanjaju u stranu, tretiraju za građane drugog reda, osuđuju na šerpu i varjaču…

Ne dozvolite im da nas sklone i sa biračkog mesta.

Tamo je i naše mesto.

I to je pozornica za našu majčinsku ulogu.

Odigraj je kako misliš da je najbolje.

Samo je odigraj!

Ako se ne pojaviš, obesni režiseri tvog, postaće i obesni režiseri života tvoje dece. Gurnuće nas sve zajedno u publiku i tražiti aplauz za svaku kerefeku koju izvede na sceni.

Ne zaboravi da publika uvek sedi mraku.

A to nije mesto za naše anđele.

Niti za njihove mame.

I tvoj potez olovke je sunce koje želimo svojim anđelima.

Želiš ga, znam to sigurno. To je jedina stvar za koju mogu da garantujem sada.

Zato… Uključi se. Glasaj.

Izlaziš li redovno na glasanje?

Ako ne, zašto, i ima li načina da se tvoj stav promeni?