Uvek sam u glavi nosila i ovu misao kao realnost –
ONA NE ŽELI DECU.
I uz nju, kao neodvojivi deo – razlog za takav stav.
Jer, ko sam ja, ko smo mi uopšte da drugoj ženi pričamo o tome šta treba, šta ne treba, šta je prirodno a šta nije?
I same znamo da nam odgovaraju različite stvari, da imamo različite potrebe, pa i kad su deca u pitanju.
Kada sam u svojim blog statistikama videla da je neko u pretraživač ukucao ovo
shvatla sam da tamo negde, postoji (verujem) žena kojoj treba podrška, razlog, reč utehe i razumevanja.
Ovaj tekst je upravo to.
Verujem da je mnogima od nas neshvatljivo da neko ne želi dete.
Iskreno, i meni je.
Ali, verujem da ta žena ima jake lične razloge zbog kojih tako razmišlja.
I drago mi je ako neko presudi u korist svoje slobode, umesto da trajno liši ljubavi dete koje je silom rodila.
Nismo sve rođene za odricanje, davanje i trud koji je obavezan deo majčinstva.
Nismo sve ni spretne da balansiramo između privatnog i poslovnog života.
Nismo sve ni vaspitane u duhu porodice.
Nismo sve ni rođene da delimo ljubav.
Sve je to život.
Svaki poseban, sa svojim lepim i manje lepim stranama.
Razne tajne žive u svakom od njih.
One koje se ćute i one koje se glasno kažu. Ili napišu.
Kao što je nedavno napisala jedna moja poznanica:
I što bih ja tu bila pametnija, ili „više mama“ od nje?
Njen život je njoj lep život; ispunjen i emocijama i poslom i zadovoljstvima i novcem.
Moj život s decom je meni lep život, ispunjen svim onim što sam želela kada sam rađala decu.
Što bih joj tražila dlaku u jajetu, namećući svoje mišljenje?
Što bih je gađala kamenim postulatima?
Uostalom, ko kaže da svaka od nas MORA biti majka?
Poštujem njen stav i poštujem ono zrno majke u njoj, koje kaže „ako… budem imala svoje“. Meni je to dokaz da je ipak odogovornija od majki koje se diče svojim porođajem, a za decu prstom ne mrdaju.
I dokaz mi je da razgovaram sa samosvesnom, prirodnom ženom u kojoj zrno želje za detetom nije nestalo.
Ali poštujem i činjenicu da trenutno živi sama i razmišlja ovako kako ste pročitale.
Jer, nije priroda svima sudbina.
Bez obzira koliko prirodna se činila, i normalna i tako divna.
Neke od nas imaju drugačije puteve, koje biraju same ili koje im pokloni život, a koji ne moraju uvek biti po ustaljenim kalupima.
Deca nisu standardna veličina, koja odgovara svakoj ženi.
Ako bezuslovno i bez pitanja prihvatamo sve žene koje rađaju, zašto onda isto tako ne bismo prihvatile i one koje to ne žele? Iz bilo kog njima važnog razloga…
Jer svaki razlog je najbolji za svog vlasnika.
Ako već pomeramo svoje obaveze prema drugaricama s decom, što to isto ne uradimo i prema onima koje decu nemaju?
Ko smo mi da sudimo ženi koja zna da želi karijeru i ništa drugo? Ko smo mi da je žalimo i ogovaramo? Kad je njoj vidno dobro, kad joj je vidno super u njenom svetu od posla. U svetu bez dece.
Ko zna šta se krije, duboko skriveno i čuvano od nas, u srcima žena koje nisu uspele, nisu stigle, koje su izgorele u svojoj želji ili ljubavi, koje se i danas bore sa svojim unutrašnjim demonima i biju bitke koje mi, srećom, nismo ratovale?
Ko zna koliko su bolne te suze?
Uostalom, naš svet je lep baš zato, zbog toga što smo sve različite; mame ili žene bez dece, sve različito lepe, lude, ozbiljne, čupave, nasmejane, izveštačene, samosvesne, glasne, našminkane, nadrndane… baš onako – ženske!
Zar nije?
meni je jedino žao što ih nemam više. no jednog jedinog jedinstvenog obožavanog
I kod mene, da sam malo zdravija, sigurno bi ih bilo više od dvoje… 🙂
Ne, ne treba ih osudjivati. Svako ima pravo na svoj izbor. Ja sam imala kolegu cija zena nije htela decu. Nije bila ni neki karijerista niti razmazena, jednostavno nije htela. I on je to prihvatio.
Dakle, nismo svi isti. I ne treba da budemo :).
Baš tako.
Imam dva divna dečaka i ponosim se njima. Povremeno mi je žao što nikada nisam rodila devojčicu, ali zato imam dve male šmizle (jednu sestrinu, a drugu bratovu) koje volim podjednako kao moje momke 🙂 Znam nekolicinu žena koje jednostavno ne žele decu. Ne osuđujem ih i ne postavljam pitanja. Svako ima pravo na svoj život i svako ima pravo na izbor, ako izbor uopšte postoji. Isto tako znam mnoge žene koje žele decu, a ne mogu da ih imaju. Na žalost, stvarnost je surova, te je mnogo onih koje ih imaju, a nisam baš sigurna da su ih zaslužile…
Na Badnje veče bila sam svedok stravičnoj sceni jedne takve „majke“. U jednoj ruci je nosila gomilu kesa sa pijace i Badnjak, dok je u drugoj bukvalno vukla sa sobom dete, ne starije od 2 godine. Vikala je na njega da požuri i uđe u autobus. Prošla je pored mene i sela negde pozadi. Dete je bilo rumeno u licu, mislila sam u prvi mah da se mališan zarumeneo od hladnoće. Bilo mi ga žao, pomislila sam da je žena verovatno s posla otišla po dete u vrtić pa sa njim obavila pijacu, da je mali zato rumen. Verovala sam da je bila malo nervozna jer isto kao i ja žuri kući da spremi Badnju večeru za svoju porodicu. Međutim, autobus je nastavio da vozi dalje, ona nije prestajala da viče na to dete, bukvalno je urlala na njega: „Sedi tu! Spusti nogu! Vidi kako si me isprljao!!!“. U jednom trenu čule su se grozne psovke, i onda pljas, pljas!!! Svi u autobusu su zanemeli. Šamari su odzvanjali. Taj užasan zvuk prekinuli su ljudi koji su je molili da ne udara dete. Odbrusila im je još ružnije. Nisam mogla da vidim šta se sve tačno odigravalo, ali sam videla zgrožena lica koja su samo sa nevericom odmahivala glavom. Izašla sam iz autobusa i uhvatila sebe kako plačem do kuće. Kad god se setim te situacije, uhvati me grč oko srca, I upravo iz tog razloga, ne osuđujem žene koje ne žele decu. Koji god da je razlog, one znaju zašto. Ja ne postavljam pitanja.
Bravo Danijela, sve si rekla. Hvala ti za ovu ružnu, vrlo ružnu i tužnu priču…
Apsolutno se slažem sa tobom, nemam šta da oduzmem niti da dodam. Generalno ne volim da osuđujem ljude, niko ne zna razloge za bilo koju odluku u životu, čak i da su sebični, to je njihova stvar. Po meni je sebičnije roditi dijete i ne brinuti se o njemu nego ne roditi ga uopšte. To što neko ne želi djecu ne znači ni da ih ne voli. Imam kolegicu koja već godinama živi sa momkom, „vrijeme joj je za rađanje“ a nikada mi nije bilo čudno sto se to ne dešava. Ali, imamo i druge iz radnog okruženja koji su tako zabrinuti da možda ne može da zatrudni a on, zamisli, neće da je ženi dok ne vidi može li imati djecu. Dokle ide ljudska glupost.
Imamo jedan život, zašto ga živjeti onako kako drugi misle da treba!?
Apsolutno se slažem.
Povrsno se gleda na takve stvari. Problem je daleko dublji od tog da smo svi razliciti i svi imamo pravo na svoja misljenja i stavove. Kada zena oseti da ne zeli ili ne voli decu – ne treba da ide okolo i prica o tome, vec da se zapita zasto je to tako. Da ode kod psihoterapeuta i ispita svoj osecaj prema toj temi. Zato sto najverovatnije ima u sebi potisnuto neko negativno osecanje koje uopste ne mora imati veze sa tim. A kada se to zapusti, mnogi potisnuti problemi s godinama prerastaju u ozbiljnije stvari. Znam zasto vam ovo govorim, u vrlo bliskom okruzenju imam stariju zenu koja nije zelela decu, vrlo je uspesna i naizgled zadovoljna zivotom – jer je uvek to isticala. I onda se zapitate, kada je tako srecna i zadovoljna, mora da je sve ok? Naprotiv. Nema muskarca, ima 46 godina, nije zelela decu, a svi muskarci sa kojima je bila zeleli su potomstvo u jednom momentu. Zena je upala u psihozu. Sada redovno ide kod psihijatra, i znate sta je koren problema i okidac – to sto je nju i majku otac napustio kada se ona rodila. Eto odakle to sto ne zeli decu i sto je „srecna“. Tako da – moj savet zenama koje „ne zele decu“ je – idite kod psihoterapeuta. Priroda vam je dala da osetite majcinski instinkt i ljubav prema deci. Ako ga nemate, proverite zasto je to tako, i pomozite sebi. Definitivno ne treba niko nikoga da osudjuje, ali isto tako treba da budemo pre svega samosvesni. Ja licno uvek odem kod psihoterapeuta kada osetim da odudaram u nekim stvarima od vecine, i onda prosto saznam i pozadinu toga, i na taj nacin radim na sebi.
Slažem se. Reči „ne želim“ sigurno imaju neku duboku i tešku pozadinu. Tako je i kod ove moje poznanice. Nisam želela da ulazim duboko u psihološki deo priče, samo sam pokušala da „otpustim lance“ kojima se redovno vežu ove žene. Da kažem da nije smak sveta ako ne rodi baš svaka žena, i da su tuđe osude dodatni iritirajući, nepotrebni detalj.
Bilo bi divno kada bi svaka rešavala svoj problem u korenu, ali to je već na njima.
Hvala puno za komentar.
Iskreno, pitam se da li je cilj ovog teksta zaista ono sto je receno („dati podrsku zenama koje ne zele decu“) ili latentno istaci da one „nisu normalne, tople, humane osobe kao majke“. Jer, ne razumem poentu sledeceg:
„Nismo sve rođene za odricanje, davanje i trud koji je obavezan deo majčinstva.“ Erm…kako znas za sta je ko rodjen/sposoban? To sto neko ne zeli da bude majka ne znaci da nije sposoban za takva odricanja. I suprotno.
„Nismo sve ni spretne da balansiramo između privatnog i poslovnog života.“ Opet, otkud ova tvrdnja? Ako neko ne zeli dete, znaci da automatski ne moze da balansira izmedju privatnog i poslovnog zivota? Dalje, to znaci ako nema decu nema ni privatan zivot koji bi morao da balansira sa poslovnim? Ne pada ti na pamet da zene bez dece isto mogu imati veoma zahtevne privatne zivote i projekte koje moraju znati uskladiti sa poslovnim zivotom?
„Nismo sve ni vaspitane u duhu porodice.“ No comment 🙂 U stvari, mora jedan comment: nemati decu ne znaci nemati porodicu. Porodica dolazi u sto razlicitih oblika. Ne zeleti decu ne znaci ne biti vaspitan u duhu porodice, ne biti porodican covek, odnosno neko kome je porodica na prvom mestu.
„Nismo sve ni rođene da delimo ljubav.“ Ovo mi je najstrasnije. Stvarno smatras da treba dovesti u vezu sposobnost za deljenje ljubavi sa tim da li neko zeli ili ne zeli decu??? Ne bih da ponavljam ono sto su mnogi vec rekli, ali to sto je neko majka ne znaci da moze vise de deli ljubav nego neko ko nema dece. I to bezuslovnu ljubav. Verujem da je roditeljska ljubav jedinstvena, ali postoje druge bezuslovne ljubavi i mnogo osoba bez dece, kao i sa decom, koje su „rodjene da dele ljubav“.
Dakle, ne znam da li si svesna toga, ali od svih razloga koje si navela „opravdavajuci“ zenin izbor da nema decu, nijedan nije pozitivan. Mozda je to slika tvog pravog stava ili sterotipa koje je tesko iskoreniti.
Pozdrav Jelena!
Drago mi je da je ovaj tekst probudio duboka razmišljanja u tebi, ali da bismo razgovarale na ovu temu prvo moram da znam – da li si ti majka? Ako nisi – da li želiš da postaneš ili ne? Ako ne želiš – zašto? Da li si ikada živela u blizini nekoga ko ne zna da voli nikoga osim sebe? Da li si volela nekoga ko ni po koju cenu ne želi da menja svoju slobodu zbog dece? Ili tebe možda muče duboko ukorenjeni stereotipi? Mene uopšte ne muče.
Ja nisam filozof i ne želim ovu temu da dižem do psihološko-filozofskih granica, rekla sam šta sam rekla i svaki stav mogu da opravdam ljudima sa kojima živim. Neki od njih su pozitivni, neki veoma negativni. Ja se slažem sa većinom tvojih komentara i na svaki imam dopunu ili kontrakomentar (u skladu sa svojim iskustvom).
Zanimljivo da se u ovom tekstu pronašla jedna moja poznanica koju je on duboko zaboleo, a koja niti je udata, niti je u vezi, niti ima decu. I očajna je zbog toga, ali ne želi to da prizna. Da, nju ubijaju stereotipi.
Žao mi je ako si se i ti iz nekog razloga pronašla, to uopšte nije razlog za paniku u komentaru, trostruke uzvičnike i ostalo.
Jednostavno promeniš blog i to je to. 🙂
Svako dobro!
Kakva islednička pitanja, „da li si ti majka“? Jer ako nisi, nema šta da pričamo, ili si majka ili nemajka. Očajno, do bola. Zapitajte se da li su vama deca poslužila samo da popunite ogromnu rupu koju nosite u sebi, a koja se zove strah od samoće. Najgore je što niste postali bolji čovek time što ste rodili, već ozlojeđena žena koja misli da je porođajem dospela na više nivoe od onih koji decu nemaju. Jedino ispravno je što idete kod psihoterapeuta, nastavite tako, možda i pronađete ono što je dobrota i ljubav, onda ćete zaista razumeti ljude koji ne dele isto mišljenje sa vama, bez osude, kao što radite.
Pozdrav!
Žao mi je što ste pogrešno protumačili napisano, tj. u skladu sa ličnim emocijama.
Vaše ime – JA SAM JA – mi dosta govori o vašem stavu i skroz je ok što imamo različita mišljenja.
Ne, nisam htela da glumim nikakvog „islednika“ 🙂 u obraćanju Jeleni, niti sam ozlojeđena, niti sam s decom popunila bilo kakvu rupu u svom životu. Rodila su se planirano, željeno i to je to.
I dalje podržavam žene koje ne žele decu, uvek sam na strani žena, čak i kad imaju pogrešan stav, jer mislim da su dovoljno mrcvarene od strane društva, ne treba još i ja to da radim.
Takođe, ne znam odakle ideja da idem kod psihoterapeuta, nemam ništa protiv njih, čak štaviše, možda i budem išla, ali sada stvarno ne. 🙂
Pozdrav!
Apsolutno se slažem sa svakom tvojom reči, Jelena. Toliko normalan komentar da nemam ništa da dodam! Bravo na normalnom i zdravom razmišljanju.